Србија и Балкан

Сања Тошић, Српкиња из Призрена: Косово, сузo моја и тугo моја, како да те заборавим

Сања се у околини Ужица као лавица бори да одгаји својих петоро деце и каже да су из године у годину туга и патња за Косовом и Метохијом само већи
Сања Тошић, Српкиња из Призрена: Косово, сузo моја и тугo моја, како да те заборавим© Зоран Шапоњић

Кад су 9. јуна 1999. године у дугој, предугој колони у којој су били аутомобили, трактори, култиватори, запрежна кола, уплакани људи, завежљаји, јад и чемер, дечица још несвесна велике несреће, бежали, спасавали живу главу из Призрена, у „голф јединицу“ уз њих петоро стале су још само и пелене за малу Јелену, тада је имала мање од годину дана, два три њена оделца, и тек једна кутија са – фотографијама! Све друго што су имали, Сањи Тошић, њеним оцу и мајци, Мирку и Васки Николић, супругу Обраду, Ужичанину тада са деветогодишњим стажом полицајца у Метохији, остало је у Призрену. Родитељска кућа, још једна започета кућа, плац скоро у центру града, намештај, покућство, успомене, играчке, читав један живот!

„Мислили смо, брзо ћемо се вратити. Тешили смо сами себе кад смо кренули, укључили се у дугу колону мученика и несрећника који су бежали из својих домова. Тек кад смо били негде око Приштине, кад смо видели да горе куће около, питао је  мој отац неког полицајца – „Чије то куће горе“? Кад нам је рекао да Срби у неким селима около сами пале своје домове, тек тада смо схватили да се нећемо скоро вратити“, причала ми је пре који дан Сања у њеној кући у Севојну крај Ужица, уствари, више је преплакала него што смо се људски испричали.

Та колона и 23 године касније не излази јој из главе, из мисли. Те слике, дводневно путовање од Призрена до Ужица, сузе, бол, патња, неизвесност, страх, у међувремену постали су део ње, део њене породице, одрастања њене деце.

„Сањам често ту колону, сузе људи са трактора, сањам како около горе куће, сањам оца и мајку, оно наше двориште у Призрену, нашу кућу, моје стазе из детињства, чесму, сањам реку, онда се пробудим, отплачем, заспим, па све поново“, тече Сањина косовска прича две деценије касније.

Двадесет и три године већ, констатује то и поново заплаче, није видела своје Косово, свој Призрен, своју кућу у коју се, који дан пошто су отишли, уселио комшија Албанац.

После, наставља, кад су схватили да од повратка у Метохију, у Призрен нема ништа, морало се живети, борити. Није се имало куд назад. Сања и њени расули се од Ужица и Подгорице до Београда, Панчева. Хвала богу, сви су спасили живе главе из Призрена. А, вели, да нису отишли оне ноћи, сутрадан би се тешко извукли.

А живот тежак

Не зна се шта се све за ово година од 1999. године није обрушило на Сању и Обрада, шта им се све није обијало о главу. Разболела се мала Јелена, па онда се Сања борила са тешком болешћу, и Обрада стигле године тешке године службе на Косову, оне у којој је сваки дан глава била у торби.

„После сам родила Јовану, она данас има већ 19 година, па Лазара коме је 16, Јану, њој је четврта, па Машу која има три године. Шта све за то време нисам радила, и на бувљаку, била и куварица, и брала малине на надницу, и сакупљала шљиве, и копала и плевила, и ништа ми није било тешко, за себе, своју породицу, своју децу сам радила. Чини ми се да од Ужица до Ариља, нема малињака у коме нисам брала малине, и ја и Обрад кад добије одмор, не иде да одмара него у малине, у надницу“, прича Сања.

Летос, берући малине зарадили, прича, стотињак хиљада динара, мислили од тог новца да купе огрев, замене прозоре, покрпе још коју рупу... После, поскупео огрев, зарађени новац једва истекао да купе дрва за зиму.

Сад, коначно, и Сања има стални посао у Дому здравља у Ужицу, Обрад је, иако дипломирани економиста и даље саобраћајни полицајац.

А године пролазе

Расту деца. Део живота који је Сањи ишчупан из душе, отет, неповратно је остао доле у Призрену, крај Богородице Љевишке.

„Сањам о том дану, а знам истовремено да је он врло далеко, да могу децу да одведем у Призрен, да им покажем нашу кућу, двориште, чесму, реку, цркву, стазе на којима је одрастала њихова мајка. И не губим веру. Бог је велики. И причам им, стално им причам о Косову. Да знају моји малени одакле су, где су им корени, да им Косово и Метохија сутра кад порасту не буду тек обични географски појмови, него, да и њих душа заболи кад чују за Призрен, за Метохију, ето, тако ја мислим и тако радим“, каже Сања.

Не жали вели, толико за кућом, двориштем, имовином, намештајем, покућством, колико је душа боли за гробовима предака који су остали на призренском гробљу. Гробовима бабе и деде, гробовима оних њених другара из вртића, из школе који су изгинули на Кошарама. И за старим очевим гуслама које су остале на зиду куће у центру Призрена.

„Господ бог зна колико то боли, боли и боли... Колико су, како која година пролази, ране нас отераних са Косова само веће и веће, колико нас Косово све више и више боли, колико је наша патња за нашом земљом само већа. А, како да заборавим Косово и Призрен? Како тај грех на своју душу да узмем, како, кад не могу? Јесте, плачем, сваког сам, што би моја мајка некад рекла, нашег мртвог војника и полицајца на Косову за ово година оплакала“, тече на брду изнад Севојна Сањин монолог.

Млади  Тошићи расту у пространом дворишту из кога се види читаво Севојно и знају за Кошаре и велику битку. Знају и за Богородицу Љевишку крај које је порасла њихова мајка.

„Не може Косово за мене да буде изгубљено. Не сме. Оно је било и остало моја велика рана, која се, како која година пролази, само соли и која све више боли. Рана која цепа и душу и срце. Ја о Косову не могу другачије. Са њим ми у мислима и почне и заврши се дан“, каже Сања.

И, више је пре неко вече, кад смо срели, преплакала него што смо се љуски испричали.

Судбина, тешка судбина народа са Косова и Метохије расутог широм земљиног шара.

image