Миро Главуртић, уметник контроверзи
Сликар, песник, издавач, писац, езотерик и интелектуалац Миро Главуртић преминуо је 16. јануара у Побрђу код Котора, у својој 91. години, саопштила је Фондација "Плаво" позивајући се на породицу великог уметника.
Главуртић је рођен је у Котору, у Црној Гори 1932. године, у православно-католичкој породици, од мајке Српкиње из Паштровића и оца Вицка, жандармеријског официра Краљевине Југославије, који је био убеђени присталица монархизма. По националности Главуртић се изјашњавао као Хрват, а његово дело, како је навео, припада српској уметности и српској историји уметности.
Главуртићево детињство обележиле су сеобе, рат и "аркадијски пејзажи" Црквића, Боке и "мистерија града Котора". Године 1953. преселио се у Београд, који је сматрао својим градом. Запослио се на Шумарском факултету на којем је касније и дипломирао. У сликарству је био самоук, а првенствено се бавио цртежом и графиком.
Уз сликара Леонида Шејку, био је оснивач, теоретичар и кум значајне уметничке групе "Медиала", чији је естетски став, према његовим речима, био заснован "на дистанци од нихилистичке уметности и тежњи ка традицији, ка интегралном човеку и новој ренесанси која би ујединила супротности."
Пишући о његовим цртежима у часопису "Видици" 1957, Данило Киш их је упоредио са минуциозним, фантастичним и апокалиптичним делима мајстора северне ренесансе: Албрехта Дирера, Конрада Вица, Лукаса Кранаха или Ханса Холбајна.
Своју уметност први пут је представио на првој изложби "Медиале" - "Медиjа рисрч", организованој 1958. године, а потом је био учесник свих изложби ове уметничке групе. Учествовао је на више тематских колективних изложби у земљи и иностранству.
Био је учесник изложбе "Југословенско сликарство шесте деценије", одржане у Музеју савремене уметности у Београду. Самостално је излагао од 1964. године. Приредио је 15 изложби, представљајући своје радове у Београду, Ваљеву, Загребу, Котору, Подгорици, Новом Саду, Минхену, Стромбергу, Женеви и изложбом у авиону "де-це-10" на лету из Београда за Њујорк.
Нестанак из јавног живота
Његова дела чувају се у Народном музеју у Београду, у Легату Јакова Смодлаке, Музеју савремене уметности, Историјском музеју у Београду, Модерној галерији у Ваљеву и многим приватним колекцијама у земљи и иностранству.
Поред сликарства, Главуртић се посебно бавио теоријом уметности, издаваштвом, езотеризмом, демонологијом и књижевношћу. Тако је објавио неколико књига: "Драго", у издању Матице српске, "Звекир", у издању Просвете, "Ромски цар", у издању Откровења, затим роман "Пси", као и неколико студија о демонологији, "Сотона" и "Пакао". Покренуо је неколико часописа: "Медиала", "Хере", "Запис", "Стилос". Повремено је писао за "Видике", "Дело", "Књижевне новине", "Савременик" и "Политику".
Године 1991, са избијањем рата, Главуртић се сели у Хрватску. Из Београда је, према сопственим речима, морао да оде "због разних уцена и сталних претњи смрћу". Ипак, сличне ствари су му се дешавале и у Загребу:
"Исте ствари су ми се десиле у Хрватској, где сам заправо већ био нестао. Пре свега, нестао сам из јавног живота, а то значи и да ме више нема. Мучно ми је да живим у таквој земљи, али сам принуђен на то. У ово доба не можете се сељакати као младић."
Две деценије касније, уз ангажовање окупљених пријатеља у Фондацији "Плаво", поново се обрео у Београду, успостављајући ратом прекинуте везе, и приредио концептуалну изложбу "Квадратура круга" у Галерији "Хексалаб".
Тајни уговор са Београдом, Дунавом или кошавом
О свом односу према Београду, Главуртић је рекао: "Не знам, да ли сам направио неки тајни уговор са Београдом или са Дунавом, или са кошавом, али функционише та веза, та интеракција до дана-данашњег."
"Можда сам написао читав циклус песмама посвећен Београду, и још више посвећен тајном завичају или хајкама. Отуда и стих: 'Срамнога ли сраза биографи моји / мој се животопис мог живота боји'."
"Београд и даље функционише тако да је у њему лакше успети него пропасти", оценио је својевремено Главуртић и додао: "У Загребу не мораш мислити о пропасти. У Београду могу направити и прве кораке у промовисању концепта 'света геометрија' и доказати тачност својих конструкција. Ако се све не оконча у Москви, онда ће се брзо објавити у Београду."
Главуртић је био пријатељ са прерано преминулим београдским сликаром, писцем и публицистом Драгошем Калајићем који је Главуртићев роман "Псине" сматрао за "најзначајније дело новије југословенске књижевности".
Однос са Калајићем није био лишен контроверзи. Калајић, који га је "вероватно најбоље познавао и највише ценио", како тврди уметнички критичар Дејан Ђорић, сматрао је да је Главуртић као "уметник најбољи када се бави тамном страном, а када пређе на анђеоско резултат је траљав".
Главуртић је на то одговорио: "Калајић ме је боље познавао него што је то признавао; па и када је писао о мени, то је више била његова контроверза, него моја. Изрекао је и највеће похвале о мени".
Коначно, како је тврдио, "свачија смрт долази када је време", али уз једну суштинску разлику: "Није исто погинути као кукавица или погинути борећи се са злим силама као ја. Цео живот сам у рату, све око мене је рат..."
