80 година пробоја опсаде Лењинграда: Данас је умро папа, умрла је и мама… Остала сам само ја!

"Нема дрва, писма не стижу, сви ћемо умрети и покриће нас снег".

Сликарка Љубов Шапорина слала је те зиме 1941. године из Санкт Петербурга писма пуна црних слутњи.

"Воља за животом ме напушта. Боли ме срце. Зар је могуће да нећу преживети?"

Никада зима у Санкт Петербургу није била хладна као те 1941. године. Смрт данима није одлазила из великог града. Била је у свакој улици, у сваком пролазу, у сваком стану, у свакој соби. 

У музеју у Санкт Петербургу изложене су дечје играчке! Извађене су са дна језера Ладога, недалеко од града. То нису играчке које су деца бацила из брода или чамца, док су била на излету, него су то играчке које су тамо тонуле заједно са децом!

Немци су немилосрдно бомбардовали конвоје којима су покушавали да изведу децу из града. Од директних погодака бомби, тонули су под лед и играчке и деца!

Мора да се њихов врисак са чамаца чуо до неба! 

И сад се тамо чује за ледених зимских ноћи. 

Али, до немачких пилота није!

У Санкт Петербургу тих година, а блокада је трајала 872 дана, деца су почела да се играју чудне, до тада невиђене игре. Умотавали су своје луткице у крпе и сахрањивали их…

"Данас је умро папа… А данас је умрла наша рођака Ола… Данас је умрла и мама… Остала сам само ја".

Дечји записи су најстрашнија историја Лењинграда. 

У граду је тог времена основана посебна екипа добровољаца. Ишли су од стана до стана у којима су од глади и хладноће умирали људи и сакупљали децу која су остајала незаштићена, сама, јадна, гладна, промрзла, жива крај својих мртвих родитеља…

Старији су до последњег тренутка хранили децу са оно мало хлеба што су имали, а сами су умирали од глади. 

У музеју у Санкт Петербургу чува се парче хлеба од 125 грама. Толико су људи тих ратних дана добијали дневно. Често није имало ни толико.

Кад би стало бомбардовање, Лењинграђани су излазили на улицу да ходају.

Тако су мање мислили на глад.

Сваког јануара, и тако деценијама, људи увече стоје крај залеђене Неве и ћуте. Сећају се јануара 1941. или 1942. и 1943. крај Неве. Тада је у једном месецу од глади и хладноће умирало по 50.000 људи а из града се није имало куд. У граду није било ни хране, ни воде, ни грејања, ни канализације.

Тада су дечје играчке завршавале на дну Ладоге, а деца на небу ван сваког бола и патње. Девојчице Лењинграда тада су сахрањивале своје лутке да не гледају страхоту.

У јануару људи плачу на обалама Неве за том децом, а деца се радују на небу. 

Сваког јануара, кад се у граду слави годишњица пробоја, годишњица слободе,  булеварима поред Неве маршира војска. Певају руске песме и вичу „ура”. Улице дрхте под њиховим цокулама. Како ли су тек под њиховим цокулама дрхтеле улице градова који нису њихови?

У Санкт Петербругу нема, кажу, стана, собе, степеништа, ни једног јединог комада улице на коме неко није преминуо за она 872 дана. Њихове душе понекад, за дугих ноћи, седе не прозорима крај упаљених свећа.

На Дворском тргу, на 75. годишњицу пробоја постројени ешалони сачекали су зору. У парку испред зграде Адмиралитета дрво је пуцало од мраза. Кад се на Дворском тргу испред Зимског дворца построје ешалони, Русима којих је около на хиљаде срце дрхти од радости. 

Како руски војници сатима стоје на мразу на Дворском тргу?

Дуго сам их гледао. Ниједан од њих није се померио, нити је дрхтао. У зору док су чекали да се раздани прсти су се лепили за челик пушака. 

Док су око града оне године грмели топови и обруч се стезао, позоришта у Санкт Петербургу су радила. Кад је Шостакович завршио Седму симфонију, премијерно је изведена уз подршку топова са фронтова око града. 

Никад у историји и ни у једном граду топови нису бранили симфонију. 

Премијера је била велика војна операција. Уз прве тактове симфоније, на фронту су загрмели топови.  

Док су увежбавали Седму, музичари су од глади падали у несвест. На премијери свирали су последњим атомима снаге. Свирали су и умирали.

Док су на град падале бомбе, Руси су демонтирали споменике по граду носили их у предграђа, тамо стављали у ископане рупе и затрпавали их земљом. Кад је рат завршен, прво су у град вратили споменике. И још једном је исти оркестар, они који су остали живи, извео Седму Шостаковича.

Кад се разданило, јутрос, Дворским тргом марширали су ешалони. Испред њих заставе фронтова који су ослободили град и окончали блокаду дугу 872 дана. Над тргом су звонила звона. Војни музичари свирали су марш "Вставај страна огромнаја".

Дан на Дворском тргу био је свечан. Кад се из хиљада грла проломило "ура, ура, ура", то је било као грмљавина, као јуриш козачке коњице. 

Док су војнички гласови још лебдели над тргом, гледао сам у небо и кроз сиве облаке видео козаке и њихове бојне коње како јуришају кроз донске степе. 

У ствари, после сам схватио, то нису били козаци, него борбени авиони, у савршеном поретку прелетели су изнад града, уз страшну грмљавину дошли, уз страшну грмљавину отишли. Људи на улици су их гледали и викали – "ура, ура, ура". 

Када су улицом испред прошли војници обучени у униформе какве су носили њихови преци 1941. године, људи около су плакали и махали црвеним заставама. Кад су у униформама предака наишли морнари, на тротоарима су поново махали црвеним заставама и викали "марјаки", "марјаки"…

Студенткиња Марта читала је данас на улици у Санкт Петербургу одломке из дневника девојчице Тање: "Жења је умрла 28. децембра у подне, ујак Леша 10. маја. Умрла је мама, умрла је бака. Умрли су ујка Васја и ујка Лека. Савичеви су умрли. Сви су умрли. Остала сам само ја".

На дворском тргу данас је било много деце да виде параду. Дечаци су махали заставама Русије, а девојчице кроз ограду гледале морнаре како марширају.

И све су у трену биле заљубљене. Девојке и девојчице у овом граду воле морнаре и њихове беле униформе.  

Санкт Петербург данас је славио. Тачно је 75 година откако је окончана блокада. Велика је Русија кад слави своје победе.

У темеље Русије овде су узидане кости милион и по људи који су помрли од глади. 

На паради на Дворском тргу на челу колоне технике ишао је тенк Т34, за њим С-400 и Искандери. У Санкт Петербургу лако је схватити зашто Русија неће никада више дозволити да јој се још једном понови Лењинград. Један је био довољан за сва времена. Историја овог града је историја патње и страдања. 

Кад је парада завршена, официр који је предводио један од ешалона наредио је својим војницима „поздрав на право”, за народ који је стајао са стране, на плочнику. "Ура", "ура", "ура", поздравили су људи кадете који су марширали у савршеном поретку.

"Ми смо са вама", викали су људи са плочника војницима.

На овом истом Дворском тргу, почетком августа 1914. године, хиљаде и хиљаде Руса изашли су да протестују у знак подршке Србији, тражили  су од цара Николаја Другог да помогне братској земљи… Цар се тада, кажу, појавио на балкону, поздравио грађане и огласио манифест да је Русија кренула у рат…

"Али, чим је букнуо Светски рат, сва се Русија, као један човек, дигла да заштити Србију" – записао је у "Историји Русије" Алексеј Јелачић. 

Увече, Санкт Петербург поново је био на Дворском тргу испред Зимског дворца. Да се још једном присети тешких дана блокаде и радости победе. Звуци Шостаковичеве Седме симфоније измешани су за звуцима експлозија бомби и топовских граната, праћени сликама разарања, суза, пројектованим на зграду Генералног штаба Руске флоте.

Небо су парали снопови светала из рефлектора. Као 1941. кад су тим истим светлима по небу изад града тражили немачке бомбардере. Санкт Петербург памти тешке дане. Да му се не понове.

Кад су после ватромета, дестине хиљада људи кренули назад у град, сцена је била као у Ејзенштајновом филму… Као да је огроман талас запљуснуо Дворски трг. 

"Ура, ура, ура" – викали су људи у страховитом налету енергије и снаге.

Ко није видео ту слику и није био део тог таласа састављеног од људи у покрету, тај не зна колико Русија може да буде силна. 

"Појављују се веома занимљиве књиге код антиквара у Симеоновској улици, и ја, уместо да сакупљам новац за мртвачки сандук, маштам о књигама. Смешно. Једна мала бомба и ништа од тога неће остати. А нико о томе не размишља".

Ово је 18. јануара 1942. године записала сликарка Љубов Шапорина.

Ове зиме, на 75-годишњицу окончања блокаде Лењинграда, Немачка ћути. Нико се није сетио да у Берлину обележи годишњицу, запали свећу и каже, јесте, наши, моји, немачки пилоти бомбама су гађали децу у чамцима на Ладоги и децу у камионима на леду Ладоге. 

А јесте, све се то десило на срамоту Немачке.

На 75-годишњицу окончања блокаде Лењинграда читав град је огроман музеј. Људи стрпљиво стоје у редовима да виде камионе у којима је у град, преко леда Ладоге стизало оно мало хране, а из града, из блокаде, спасавана деца. На белом платну у једној од улица приказују се кадрови филма који су снимали Немци из авиона.

Они који нису имали милости.

Да ли су им пред очима, док су бацали бомбе на камионе и чамце пуне деце, били ликови њихових дечака и девојчица, у Немачкој? Да ли су се, одозго из кабина њихових машина, виделе плаве очи руских дечака, и зелене очи девојчица? Да ли су барем видели црвену дечију крв на белом леду? Или су је видели, а правили се да је не виде?

Забележено у Санкт Петербургу, јануара 2018. године.