Шта је Вучићева златна жила: Грумен по грумен, 30 милијарди долара

Председник Србије обнародовао је да је откривено још једно налазиште злата које је, како тврди "међу првих 100 највећих налазишта у свету", али није желео да открије његову локацију; РТ Балкан је истраживао где би могло да буде то лежиште, као и какво добро оваква открића доносе Србији
Шта је Вучићева златна жила: Грумен по грумен, 30 милијарди долараGetty © Jeff J Mitchell/Getty Images

"Као да нас је Бог погледао", рекао је крајем децембра председник Србије Александар Вучић, откривши да је у једном од најсиромашнијих делова Србије пронађено налазиште злата.

А кога Бог погледа једном, изгледа да се на тог осврне још који пут.

Јер председник је, и у синоћном обраћању јавности, као једну од малобројних добрих вести, саопштио да је у земљи пронађено још једно лежиште овог племенитог метала.

"То је једно међу првих 100 највећих налазишта злата у целом свету, а можда и бољих него у целом свету", рекао је председник који ипак није хтео да открије где се то лежиште налази, јер би се, како каже, тамо сви сјатили.

Тачну локацију, мистериозан је председник, знају само он и још једна особа.

"Не покушавајте да сазнате док не почнемо да радимо свој посао, јер кад сазнате следи скок цене по 10 и 50 пута", зачикао је Вучић медије.

Ко лежи на злату?

У међувремену, његова прва добра вест потврђена је када је средином јануара канадска рударска компанија "Данди" на свом сајту објавила да је на локалитету Чока Ракита, у општини Жагубица, нашла лежиште димензија 500х250х80 метара. А онда је са истом информацијом, али четири дана касније, изашло министарство рударства и енергетике.

РТ Балкан је зато, како наши читаоци не би чекали, све док се не огласи компанија која је налазиште открила, покушао да истражи где би могла да буде та нова, Вучићева мистериозна локација са златом.

"Информације објављујемо тек када се потврде резерве и када се елаборат о резервама уради и овери пред републичком комисијом за оверу резерви. Друго, и по члану 49. Закона о рударству и геолошким истраживањима, дужни смо да поверљиве, или информације које се односе на компаније које врше истраживања, чувамо до тренутка док сама компанија одлучи да их саопшти", не би да брза директор Геолошког завода професор доктор Драгоман Рабреновић.

Геолози, наравно, тачно знају у којим се регионима земље налази злато и то су, како он каже, најчешће подручја и зоне у којима се у геолошкој прошлости одиграла снажна магматска активност.

Рабреновић нам је тако, барем мало олакшао посао, сузивши списак "осумњичених" крајева Србије у којима би се могла крити "Вучићева златна жила".

"Злата у Србији има на око двадесетак локација, и то су углавном предели околине Бора, односно Тимочки магматски комплекс и формације источно и западно од њега. Последње потврђено лежиште је у околини Жагубице, односно у географској регији Хомоља, а злата још имамо и у југоисточној Србији, на подручју Лецког масива, затим на подручју између Босилеграда и падина Власине и Кукавице", прича Рабреновић.

А осим на истоку земље, и грађани у Рашком округу "леже" на злату.

Прецизније, према подацима које је прошле године објавило министарство, издате су дозволе за истраживање злата на локацијама Златни камен и Шанац на обронцима Рогозне, као и у селу Леча и на локалитету Калудра, на обронцима Голије.

Чије је наше злато?

Истраживањима се у нашој земљи тренутно бави десетак компанија. На први поглед страних.

"Што се капитала тиче, капитал јесте страни. Али све компаније које раде на територији Србије су домаће јер су регистроване у нашој земљи. То је дефинисано законском регулативом, па компаније, кад стекну све дозволе, од министарства добијају истражно право на додељену територију", објашњава Рабреновић.

Да ли ће, онда, када буде ископано, то злато бити наше или њихово?

Устав Србије је недвосмислен. Минерално богатство је власништво државе, односно народа.

"То јесте наше богатство, и не значи да, када страна компанија експлоатише налазиште, да је то њено и да ће сво злато да однесе. Не, она мора прво да га понуди држави на продају", објашњава директор Геолошког завода.

Шта то значи у пракси види се и на примеру компаније "Зиђин" која је по споразуму дужна да све произведене количине злата прво понуди на продају по берзанској цени Народној банци Србије, и тек кад она одбије, може да добије дозволу за извоз.

А према најсвежије доступним подацима, од јула прошле године, банка такву куповину још није одбила, па је тако, за три и по године од "Зиђина" купила скоро шест тона злата, што и не чуди, будући да многи стручњаци процењују да је баш инвестирање у овај драгоцени метал, финансијски најсигурније и најисплативије.

Осим што имамо прилику да дођемо "први девојци" и на крају је и откупимо, какву још вајду имамо од открића оваквих лежишта злата?

"Без обзира на то да ли ће држава сама вадити ову руду или ће право експлоатације дати неком другом, експлоатација злата допринела би развоју читаве земље. Компаније које експлоатишу ова налазишта, имају обавезу да одређени проценат, у овом случају пет одсто, плаћају на име рудне ренте. Шездесет одсто те суме иде држави, а 40 одсто локалној самоуправи", објашњава деканка Рударско-геолошког факултета Биљана Аболмасов.

Тај проценат од пет одсто од нето повраћаја из топионице, међутим, јако је мали у поређењу са цифром коју убирају државе у региону (на пример у Хрватској је то 10 одсто).

Без обзира на то што је, пре две године тадашња министарка Зорана Михајловић најавила повећање рудне ренте, та прича је, у међувремену, потпуно нестала из етра и више се и не помиње.

Али, није ни то једина добробит.

"На оваквим пројектима се запошљава и велики број људи. У рударској индустрији посао добијају и геолози, рудари, технолози, машинци… Друга страна медаље је и заштита животне средине, за шта је веома значајно да есплоатација буде контролисана и да се пажљиво прати шта се дешава у читавом технолошком процесу", додаје Аболмасов.

Златна жила вредна десетине милијарди долара

У сваком случају, Вучић је дефинитивно донео добре вести, јер колико је ово откриће значајно, најбоље можда сведочи и саопштење садашње министарке Дубравке Ђедовић, након потврде лежишта у Жагубици.

"Потенцијалне резерве значајне су са аспекта количине руде и садржаја злата, што у перспективи може бити од великог значаја за економију целе земље, посебно за регион источне Србије. Ово откриће је важно и са аспекта потенцијалног значајног повећања ресурса и резерви руде злата у Републици Србији", навела је министарка.

Да су оваква открића огроман бенефит за Србију, сагласан је и Рабреновић.

"Можемо рећи да Србија јесте јако богата рудним благом, односно минералним сировинама, при чему сада остаје само да се на адекватан начин све то валоризује. Процењена вредност рудних резерви у нашој земљи неких 30 милијарди долара. Ако сада додамо и ово ново лежиште, то је увећање за још шест стотина тона (иако не чистог злата) што свакако подиже биланс резерви, али и вредност државног капитала", истиче директор Геолошког завода Драгоман Рабреновић.

Односно, како је недавно за Танјуг прецизирао његов заменик Предраг Мијатовић, према последњим проценама, Србија има око 250 тона на постојећим налазиштима, 150 на потенцијалним, а после најновијих открића, односно отварања рудника Чукару Пеки у Бору, груба је процена да Србија има резерве од 500 тона те руде.  

То је око 16 милиона унци, а једна унца на тржишту има вредност око 1.900 долара.

То што лежи, не мора да буде ископано

Саговорник РТ Балкана, запослен на једном од пројеката за истраживање злата у Србији, не може да каже на које ново налазиште председник мисли, али каже да је, када је реч о налазишту код Жагубице "сигурно пронађено нешто добро", будући да прелиминарни резултати показују да је могуће произвести чист концентрат злата, са укупним искоришћењем тог племенитог метала од 93 одсто.

Наш извор, који је желео да остане анониман, међутим, упозорава да је дуг пут од открића злата до његовог ископавања - ако га уопште и буде.

"Све звучи одлично, и доприноси поправљању негативне атмосфере према рударству која у последње време влада у Србији. Али, важно је знати да статистике говоре да је за отварање рудника потребно 18 до 20 година, тако да ћемо тек за 15 година моћи да причамо о економској исплативости лежишта. Исто тако, тек свако хиљадито истраживање постане рудник", упозорава наш саговорник, који, како каже, и сам година ради на једном истраживачком пројекту, који "није још ни близу рудника".

Да је можда прерано за оптимизам, види се и из изјаве министарке Ђедовић која је рекла да, иако "поменути резултати представљају значајан корак напред у познавању геологије лежишта", они још увек не значе отварање рудника.