Козак који се борио против бољшевика: Руски официр нехотице сахранио независну Украјину

Након распада Руске империје генерал и ађутант последњег руског цара Павел Скоропадски изненада се присетио својих корена и основао козачки хетманат на територији савремене Украјине, који је ушао у историју као један од симбола независности земље.

Руски новинар Михаил Новиков истражује за "РТ интернешенел" како је Октобарска револуција царског генерала претворила у козака, коју су улогу у томе имали гладни Немци и шта је очевидац догађаја, чувени писац Михаил Булгаков мислио о хетманату Скоропадског.

Терет промена 

"Једно је сигурно: према речима становника Кијева, одиграло се 18 пучева. Неки историчари који су бежали избројали су их 12; могу да сведочим о томе да их је било 14, десет сам видео сопственим очима", рекао је писац Михаил Булгаков о револуционарним догађајима у Кијеву у периоду 1917–1920. 

Слични догађаји одвијали су се на територији целог бившег Руског царства. Хаос је беснео на рушевинама монархије, настајали су бизарни облици политичког живота.

Док је успостављана двојна власт централне Привремене владе и социјалистичког Петрограда, представници украјинских социјалистичких и националдемократских партија у Кијеву формирали су Украјинску централну раду. Иако је постала орган Привремене владе, додуше с националним обележјима и претензијама, њен утицај је био тек регионални, власт је била у рукама већа која су чинили војници, радници и сељаци.

Председавајући Ради постао је историчар Михаил Грушевски, који се залагао за национално-територијалну аутономију Украјине, у оквиру демократске Русије, уз даљи прелазак на уговорну федерацију. Радикалну струју која је заступала потпуну аутономију Украјине чинили су малобројни политичари, али у и они умерени и они радикални били су сложни у томе да се изврши што бржа "украјинизација".

Дакле, пре једног века у Украјини није било баш много Украјинаца, о чему је писао и генерал Украјинске Народне Републике (УНР) Јуриј Тјутјуник у својим мемоарима.

Наиме, када је априла 1917. стигао у Симферопољ ради формирања борбених јединица, на састанку је замолио да се јаве Украјинци – било их је око 300; на питање ко су Малоруси – скоро половина је дигла руку, док су се као Хохоли (колоквијални назив за Украјинце) изјаснили сви остали.

Привремена влада је двојако гледала на украјински покрет. С једне стране, Петроград се плашио растућег хаоса и претње распада земље. С друге стране, од новонастале украјинске државе очекивали су подршку против радикалних револуционара попут бољшевика и руских монархиста и националиста.

Стога је у јулу 1917. Привремена влада признала Централну раду и њен извршни орган, Генерални секретаријат, као врховну власт у Украјини. Заузврат, Рада је издала резолуцију у којој је наведено да се "одувек залаже против одвајања Украјине од Русије".

Руски политичар Василиј Шуљгин написао је у листу "Кијвљанин": "Људи који су себе сматрали Русима, који су се борили за Русију и проливали крв за руску земљу, одлуком Привремене владе су се пробудили као Украјинци. Права Руса у Украјини престала су да постоје још 1917. године."

Бољшевичко преузимање власти у новембру 1917. означило је прекретницу за младу украјинску државу. Централна рада прогласила је стварање Украјинске Народне Републике. Иако је стварна моћ УНР била ограничена, претензије су им биле велике – желели су територију која би укључивала области Крим, Донбас, Запорожје и Херсон, дакле у границама које је Украјина добила 1991. године.

За неке крај, за друге почетак

Технички, Владимир Лењин је признао право Украјини на самоопредељење. Међутим, бољшевички устанак у Кијеву у новембру–децембру 1917. завршио се поразом, а неуспешан је био и њихов покушај да преузму власт током Свеукрајинског конгреса Совјета. Дакле, Црвени су пребацили трупе у Украјину.

Како су Лењин и бољшевици сукобили нове руске регионе с Украјином још пре сто година

На бојном пољу требало је утврдити одрживост младе украјинске државе. Ипак, како се испоставило, тек украјинизована војска је била слаба и скоро нико није желео да брани Украјину. Бољшевици су прилично лако заузели Харков, а затим и Кијев. Руководство републике побегло је на Запад.

У фебруару 1918. године одбегла влада УНР потписала је у Бресту мировни уговор са Централним силама Првог светског рата. Украјина је преузела на себе да снабдева храном Немачку и Аустроугарску, а заузврат је добила признање независности и обећање да ће имати помоћ у ослобађању од бољшевика. Међутим, украјински ресурси, практично нетакнути ратом, били су више него добродошли Централним силама.

Немачким и аустријским трупама је требало месец дана да заузму Кијев и већи део Украјине ослободе од бољшевика. Влада "формално независне" земље вратила се за немачком царском војском. Немци су за неколико дана очистили Кијев од просјака и разбојника, а онда су се окренули против "формално независне" УНР.

Централна рада и УНР у почетку су имали одређену власт а често су их представљали врло сумњиви људи. Међутим, 28. априла 1918, током седнице Централне раде, у салу је ушла немачка патрола која је хапсила присутне и потом окончала постојање Украјинске Народне Републике. Сутрадан је проглашен нови владар Украјине – козак и аристократа, ађутант последњег руског цара и генерал-потпуковник руске царске армије Павел Скоропадски.

Прави Рус

Скоропадски је потекао из типично владарске породице. Његов далеки предак Иван Скоропадски почетком 18. века био је хетман (вођа козака) Запорошке војске. Од тада је цела породица верно служила Руској империји. Са 13 година придружио се Пажевском корпусу, елитној војној академији за племићке синове. Уследила је коњичка служба, војне почасти у Руско-јапанском рату и постављење за ађутанта последњег руског цара Николаја Другог.

У Првом светском рату Скоропадски је био командант коњичког пука руске царске гарде. Храбар и одан царству, током револуције био је командант 34. армијског корпуса. После јунске офанзиве коју је организовала Привремена влада, а која је била неуспешна по Русе, врховни командант Лавр Корнилов наредио је "украјинизацију" 34. корпуса. Руски војници и официри су пребачени у 41. корпус и замењени Украјинцима. Команданти су се надали да ће то довести до јачања морала и боље борбене способности.

Један од команданата Беле армије Антон Дењикин писао је да је одлука довела не само до даљег колапса армије већ и злостављања руских војника и официра. Скоропадски је рекао Дењикину да је он "прави Рус, официр царске гарде коме је потпуно страна идеја независности; он само испуњава задатак од својих претпостављених".

Аристократа и један од највећих земљопоседника у Украјини, био је опрезан према социјалистичким ставовима Привремене владе и Централне раде. Избор Скоропадског за генерала атамана слободних козака био је један од ретких славних тренутака у његовој политичкој каријери.

То што је био потомак козачког хетмана који је живео 200 година раније учврстило је његов ауторитет у очима Украјинаца. Штавише, за разлику од демагога из Централне раде, Скоропадски је имао новац, друштвени утицај и борбено искуство – чврсту основу за моћ у револуционарним временима.

Пре офанзиве бољшевика на Украјину, Скоропадски је поднео оставку, чиме је спасао углед приликом пада Централне раде. Након што се власт УНР-а вратила у Кијев, Скоропадски се ангажовао у изградњи веза с украјинским елитама и руководством немачких и аустријских окупационих снага. Потоњи су били заинтересовани за извоз хране из Украјине, што руководство УНР није могло да обезбеди. Скоропадски се, с друге стране, ослањао на велике земљопоседнике и лако је могао да осигура немачке интересе.

После хапшења руководства Украјинске Народне Републике Павел Скоропадски је проглашен за хетмана целе Украјине на конгресу узгајивача житарица, који је иронично одржан у кијевском циркусу.

Снови о прошлости

Најбољи опис политичког система нове украјинске државе успостављене након рушења УНР-а био је "монархијска диктатура". Хетман је имао апсолутну власт. Именовао је и разрешавао министре, доносио законе и надгледао њихово извршење, а био је и на челу војске и правосуђа.

Украјинске конзервативне снаге – земљопоседници, богати сељаци, чиновници и официри старог режима – постали су ослонац хетманске монархије. Украјински политичар тог времена Никита Шаповал писао је: "Хетманов пуч је поставио две силе једну против друге: руско-јеврејску буржоазију, земљопоседнике и богате сељаке против масе украјинских сељака-радника. Другим речима, то је био страни град против украјинског села."

Међутим, од распада монархије годину дана раније друштво се заситило слободе и желело је да се успоставе ред и закон, а хетманови поступци били су оправдани и ефикасни.

Скоропадски је остао на власти само осам месеци, али се за то време ситуација с криминалом и разбојништвом знатно поправила, а рад железнице, фабрика и производних објеката је обновљен.

Национално питање

Успон Скоропадског на власт одушевљено је подржавало украјинско становништво које је настојало да сачува јединство с Русијом. Шта су друго могли да очекују од официра царске гарде, ађутанта последњег цара? Али хетман је брзо престао да се ослања на руске снаге и наставио је политику украјинизације својих претходника.

Прописано је да органи власти говоре искључиво украјински, што се односило и на војску, државне институције, школе, универзитете. Под хетманом су отворене нове украјинске школе, основана су два украјинска универзитета. Створени су Државни украјински архив, Украјинско драмско и оперско позориште, Украјински симфонијски оркестар, Национална академија наука. Скоропадски је поставио све темеље за будућност украјинског националног развоја.

Западна Украјина – од русофилне оријентације до украјинског национализма

Скоропадски је обновио и друштвене класе, што је било незамисливо почетком 20. века. Козацима је доделио посебан статус, нова војна униформа је била реплика козачке униформе из 18. века.

Све је то јасно указивало на националне и културне приоритете Скоропадског – руско империјално наслеђе је прошло, а хитна украјинизација је од сада била приоритет.

Хетманова политика је, разумљиво, наишла на неодобравање међу Русима који су га у почетку видели као алтернативу бољшевицима. Скоропадски је то негирао, о чему је сведочио и генерал Петр Красновм наводећи хетманове речи – "ја (Скоропадски), ађутант и шеф апартмана Његовог величанства, не могу да будем прави Украјинац и говорим о слободној Украјини".

Али хетманове речи су се косиле с његовим делима. Десетине хиљада руских војника и официра који су у почетку побегли у Украјину од злочина бољшевика отишли су ​​у добровољачке јединице на југу. У међувремену су и хетманове немачке везе имале негативан утицај на ситуацију.

После четири године крвопролића у Првом светском рату против сарадње Скоропадског с Немцима били су и војска и цивили.

У априлу 1918. Скоропадски је уверавао белоармејца Дењикина да ће "водити независну политику" и "надао се да ће заобићи Немце и натерати их да раде у корист Украјине". Међутим, то је рекао само да би бивше царске генерале и официре привукао на своју страну. Практично, хетман је прихватао утицај непријатеља да би обезбедио свој положај. Али ни то није помогло.

"Глупава и вулгарна оперета"

Немачко-аустријска војска од 300.000 војника која је ушла у Украјину у пролеће 1918. свакако није дошла да подржи ни УНР ни хетмана. Краткорочни интереси војне команде били су једноставни: тражили су украјинску храну. Када руководство УНР није могло да организује извоз производа у Немачку, збачено је с власти и постављен је Скоропадски.

Од марта до новембра 1918. Немци су из Украјине извезли више од 30.000 вагона хлеба, разних производа и сировина. То је пак изазвало велику побуну сељака.

Када је потписано примирје 11. новембра 1918. године, чиме је означен крај Првог светског рата, немачке јединице су почеле да напуштају Украјину и враћају се кући. Постало је јасно да хетман нема на кога да се ослони. Руски официри и монархисти му више нису веровали, сељаци и социјалисти су га мрзели.

Неколико дана након завршетка Првог светског рата Скоропадски је покушао да се врати Русима и објавио је "Повељу о Федерацији Украјине и Русије", у којој је изјавио да је спреман да брани "давну моћ и снагу сверуске силе". Ово није привукло руске официре на његову страну, али га је удаљило од украјинске војске и елите.

Антихетмански устанак се брзо развијао. Само месец дана након завршетка Првог светског рата и слома Немачке империје, пропао је и Скоропадски, који се одрекао власти и побегао из Украјине за Немцима.

Из хетманових одреда поникло је много украјинских националиста. Скоропадски је тражио од немачке команде ослобађање Степана Бандере, Андреја Мелника, Јарослава Стецка и других вођа украјинских националиста. Око хетмана су се формирали украјински интелектуални кругови, а у Берлину је основан и Украјински научни институт. Скоропадски је постао једна од главних фигура украјинског покрета у 20. веку.

Истовремено, његова неодлучност између Руса и Немаца, затим између јединства с Русијом и изградње украјинске националне силе, између далеког сјаја старог царства и козачког покрета, само су погоршали ситуацију у Украјини, гурнувши и њу и целу Русију у крвопролиће грађанског рата.

Булгаков је дао можда најтачнији опис хетманата Скоропадског у свом чувеном роману "Бела гарда", идентификујући га као "будаласту и вулгарну оперету".