Русија

Битка за Стаљинград – истинска прекретница Другог светског рата

После низа пораза, од јула до новембра 1942. Црвена армија је успела да заустави непријатеља у одбрамбеним борбама, а до почетка 1943. да опколи нацистичке трупе
Битка за Стаљинград – истинска прекретница Другог светског ратаwww.globallookpress.com © Yevgeny Philippov

Операција заробљавања генерал-пуковника Фридриха фон Паулуса, главнокомандујућег над немачким трупама у Стаљинграду, почела је у ноћи 31. јануара 1943. Претходно су извиђачи утврдили да се његово командно место налази у строгом центру града.

Током ноћи совјетски тенкови, праћени пешадијом, опколили су зграду и елиминисали његово обезбеђење. Кућа, у чијем је подруму седео Паулус, до зоре је била блокирана, а све комуникације пресечене. Претходно је генерал примио радиограм од Хитлера, у коме му Фирер честита унапређење у чин фелдмаршала Трећег рајха.

Око десет сати ујутро совјетски војници су сишли у подрум. Постоји опис заробљавања новоименованог фелдмаршала који је оставио непосредни учесник догађаја: "Када сам ушао, Паулус је лежао на свом кревету, у шињелу". присећа се потпуковник Црвене армије Леонид Винокур. "На глави је имао капу. Није се бријао барем две недеље и изгледало је као да је изгубио сву своју храброст."

У подруму је био неописив неред, а немачки војници били су, попут свог команданта, необријани, прљави и "готово црни од чађи".

Најкрвавија битка Другог светског рата

Заробљавање фелдмаршала Паулуса фактички је означило крај Битке за Стаљинград, једне од најкрвавијих и најтежих битака Другог светског рата. Званично, битка је окончана 2. фебруара, са капитулацијом читаве немачке групације 6. армије, у којој је, осим Паулуса, било још 24 друга генерала Вермахта.

Стаљинградска битка означила је и коначну прекретницу у овом светском сукобу. Односно она је означила почетак "радикалне прекретнице (преузимање стратешке иницијативе совјетске врховне команде) не само у Великом отаџбинском рату већ и у целокупном Другом светском рату", констатује се у зборнику "Стаљинградска битка: Значење, последице, сећања", издатом 2017. у Волгограду.

После Стаљинграда уследиће још крвавих битака на Источном фронту: Битка код Курска, операција "Багратион" (у Белорусији) или Битка за Берлин.

Од тог тренутка, међутим, скоро сваком је постало јасно да је Совјетски Савез изашао као победник из титанског сукоба с "Великим немачким рајхом", који је, после победе нацизма, требало да траје "најмање хиљаду година".

Скоро сваком, осим немачком вођи Хитлеру и његовим најтврдокорнијим следбеницима, који, све до самог краја, нису престали да се надају чудесном преокрету на Источном фронту.

Епске димензије битке

О епским димензијама Битке за Стаљинград довољно говоре, бар на први поглед сувопарни статистички подаци. Немачка армија је у Стаљинградској бици располагала бројчано премоћнијим снагама. У јулу 1942, на почетку битке, снаге Вермахта имале су 430.000 војника, 250 тенкова, 5.000 артиљеријских оруђа и 1.200 авиона. Совјетске снаге су биле осетно слабије: 386.000 војника, 230 тенкова, 3.400 артиљеријских оруђа и 1.200 авиона.

На крају, погинуло је или рањено око 980.000 Немаца, те 110.000 заробљено, наспрам 750.000 погинулих, рањених или заробљених на совјетској страни, којима треба додати и мноштво цивилних жртава Битке за Стаљинград.

Сваки рат, уосталом, прате митови. Један од лажних митова Другог светског рата је онај о несразмерно великим совјетским војним жртвама. Жртве су претежно били совјетски и руски цивили. Немачке оружане снаге биле су познате по окрутности и масовном убијању цивилног становништва.

Други мит долази од "западних савезника": да је преломни тренутак у Другом светском рату била Битка за Нормандију.

Битка за Нормандију је свакако значајна за ток овог војног сукоба. Али до ње долази тек почетком јуна 1944, готово годину и по дана после Стаљинградске битке. Било је то у време совјетске операције "Багратион", која је започела тачно 22. јуна 1944. и означила још једну, бриљантну победу "оперативне вештине" Црвене армије, овог пута извојевану на територији Белорусије, а којом је практично коначно ослобођена цела територија тадашњег Совјетског Савеза.

Немачка авијација је за један дан убила 90.000 цивила

Битка за Стаљинград почела је 17. јула 1942. и трајала све до 2. фебруара 1943. године.

Обележила ју је невиђена бруталност немачких освајача и невероватна жилавост совјетских бранилаца. Стаљинград је убрзо постао симбол херојске одбране Руса од немачког нацизма. У Стаљинграду су дословно вођене борбе за сваку кућу, које су често и по неколико пута прелазиле из руке у руку.

У тим упорним борбама, заједно са ударном снагом немачке армије, истопио се и немачки концепт "муњевитог рата", који се заснивао на брзим покретима трупа и дубоким просторним обухватима, те на разбијању преосталих непријатељских снага.

Дана 23. августа 1942. снаге 4. ваздушне флоте нацистичке Немачке извеле су најдуже и најразорније бомбардовање града – у њему је учествовало око 400 немачких авиона, а спроводило се континуирано, у таласима.

Немачка авијација је готово сасвим уништила град, убила око 90.000 цивила, разорила више од половине стамбеног фонда предратног Стаљинграда, претварајући град у огромну рушевину у пламену.

У новембру, након три месеца спорог и крвавог напредовања, Немци су коначно избили на обалу реке, пресекавши територију под контролом Црвене армије на два уска џепа која су се ослањала на обалу реке Волге.

У том тренутку Немци су контролисали око 80 одсто територије разрушеног града.

До 1. септембра 1942. совјетска команда је могла да обезбеди својим трупама у Стаљинграду само ризичне прелазе преко Волге. Усред рушевина већ уништеног града совјетска 62. армија изградила је одбрамбене положаје, смештене по зградама и фабрикама.

Неосвојива тврђава

У ситуацији тешких уличних борби ускоро више није било могуће користити авионе, јер се из ваздуха нису могле разазнати линије фронта, а ограничена је и употреба тенкова, који су постали лака мета за пешадију. Све се сводило на упорне пешадијске борбе, у којој су руски војници, корак по корак и мукотрпно, односили превагу.

Совјетски снајперисти и јуришне групе задржавали су непријатеља најбоље што су умели. Немци су, крећући се дубоко унутар Стаљинграда, претрпели велике губитке. Совјетска појачања су прелазила Волгу са источне обале, под сталним бомбардовањем и артиљеријском ватром.

Битка је упамћена по многим трагичним епизодама, попут борбе за Мамајев Курган – брда изнад града, које је имало велики стратешки значај. Контрола над Курганом је неколико пута прелазила с једне на другу страну, а борбе унутар силоса за жито, где су се совјетски и немачки војници налазили веома близу једни другима, трајале су недељама.

У другом делу града, стамбена зграда коју је бранио совјетски вод 13. гардијске дивизије, под командом поручника Јакова Павлова, претворена је у неосвојиву тврђаву. Зграда, касније названа "Павловљева кућа", налазила се изнад трга у центру града. Војници су је окружили минама, поставили митраљеска гнезда на прозоре и пробили зидове у подруму ради боље комуникације. Немачке снаге су 58 дана безуспешно покушавале да освоје "Кућу Павлова".

О "Павловљевој кући", једном од симбола херојске одбране, говори и руски филм "Стаљинград" из 2013, остварење које је доживело успех и у Русији, и у иностранству, на пример у Кини, где је током исте године постао најгледанији страни филм.

Операција "Уран"

Идеју о контраофанзиви су Стаљин, генерали Георгиј Жуков и Александар Василевски разматрали још 12. септембра 1942, а до 13. септембра Стаљину је представљен нацрт плана који је подразумевао стварање Донског фронта. Операција ослобађања названа је "Уран". Команду над совјетским снагама ускоро је преузео генерал Константин Рокосовски.

Од јула до новембра 1942. Црвена армија је успела да заустави непријатеља у одбрамбеним борбама, а до почетка 1943. да опколи групу нацистичких трупа, као резултат успешног деловања у контраофанзиви.

Опкољени немачки војници били су присиљени да се повлаче из предграђа ка центру града. Губитак два аеродрома, код Питомника (16. јануара) и Гурмака (25. јануара), означио је коначну пропаст Геринговог ваздушног моста, тј. крај добављања намирница и евакуације рањених.

Сузбијени су или осујећени и сви покушаји немачког пробијања блокаде. Улоге су сада биле замењене: гоничи и освајачи су се претворили у прогоњене, совјетски војници у оне који нападају без милости.  

Ускоро су Немци почели да умиру од глади и почело је да им понестаје муниције. Упркос свему, наставили су с отпором. Совјети су у почетку били изненађени бројем немачких опкољених војника и морали су да ојачају своје снаге како би искључили могућност да обруч буде пробијен. Поново су се распламсале крваве градске борбе у Стаљинграду, али овај пут су Немци били на обали Волге, одсечени, без хране, ускоро и без муниције, под сталним совјетским артиљеријским, ваздушним и копненим нападима.

Хитлер је, чак и у таквим условима, тражио од Паулуса да се нипошто не преда. Потом је применио својеврсно лукавство: унапредио га је у фелдмаршала, пошто се "никад у историји ниједан немачки маршал није предао непријатељу". Заправо, Хитлер је од Паулуса тражио да почини самоубиство.

Паулус није послушао Хитлера и постао је "први фелдмаршал у историји немачког ратовања који се предао у руке непријатеља".

Годину и по дана после тога, у лето 1944, на радију "Слободна Немачка" Паулус се обратио немачким војницима. "За Немачку је овај рат изгубљен. Земља се у таквој ситуацији нашла захваљујући вођству Адолфа Хитлера. Немачка се мора одрећи Хитлера", нагласио је Паулус.

Али то није био његов једини антинацистички и антихитлеровски говор. Уследило је још много обраћања немачком народу, у којем је овај бивши нациста убеђивао Немце да положе оружје и тврдио да је наставак рата с Русима постао бесмислен.

Паулус је ступио у редове "Савеза немачких официра", а на његову су иницијативу написана бројна обраћања немачком народу. Како наводи историчар Владимир Марковчин, Паулус је чак тражио сусрет с Јосифом Стаљином, али био је одбијен.

Фон Паулус је умро у Немачкој, у Дрездену, 1957. године.

Најтежи пораз за нацисте, највећа победа за Русе

Совјетска победа под Стаљинградом дочекана је с радошћу у претежном делу света.

У поруци упућеној Стаљину, од 5. фебруара 1943, амерички председник Френклин Рузвелт назвао је Стаљинградску битку "епском борбом, чији одлучујући исход славе сви Американци".

Рузвелт је, осим тога, 17. маја 1944. године упутио "писмо Стаљинграду", у коме је написао: "У име народа Сједињених Америчких Држава, шаљем ово писмо Стаљинграду у знак нашег дивљења његовим храбрим браниоцима, њихова храброст и несебичност током опсаде, од 13. септембра 1942. до 31. јануара 1943, заувек ће инспирисати срца свих слободних људи."

"Њихова славна победа зауставила је талас инвазија и постала прекретница у рату савезничких народа против агресорских сила", додао је Рузвелт.

На конференцији у Техерану, крајем 1943, Черчил је, "у име Британије и краља Џорџа", уручио Стаљинградски мач као поклон совјетској делегацији. Стаљин је узео мач обема рукама, принео га уснама и пољубио корице.

Амерички астронаут Доналд Слејтон, учесник Другог светског рата, накнадно се присећао: "Када су нацисти капитулирали (под Стаљинградом), нашем весељу није било краја. Сви су схватили да је ово био преокрет у рату и почетак краја фашизма."

Победа код Стаљинграда имала је огроман утицај и на живот окупираних народа, враћајући им веру у слободу. На зидовима многих кућа у Варшави појавио се цртеж: срце прободено бодежом. На срцу је пислао "Велика Немачка", а на оштрици бодежа "Стаљинград".

Једном речју, била су то другачија времена, када се тек стварала историја коју ће Запад накнадно покушати да ревидира.

Признање победницима нису одавали само савезници већ и непријатељи. Генерал-мајор Вермахта Ханс Дор, начелник штаба 17. армијског корпуса, записао је:

"За Немачку је битка код Стаљинграда била најтежи пораз у њеној историји, за Русију највећа победа. Под Полтавом (1709) Русија је добила право да се зове великом европском силом, Стаљинград је био почетак њеног преображаја у једну од две највеће светске силе."

image