Банкарска алхемија гувернера Банке Енглеске и министра Трећег рајха

Према мишљењу једног од највећих западних историчара цивилизације Карола Квиглија, доба финансијског капитализма је у пуном капацитету ступило на сцену историјске позорнице око 1850. године.

У зору eре финансијског капитализма, Вилијам Гледстон је као министар финансија британске Круне запазио 1852: "Кључ целе ситуације је у томе што влада није самостални доносилац одлука по питању финансија, него то питање у потпуности препушта неупитној врховној Моћи новца".

Валтер Ратенау, потоњи министар спољних послова Вајмарске Немачке, заједљиво је коментарисао 1909. године да "триста људи, који се међусобно познају, управљају економском судбином Европе и бирају наследнике међу собом".

"Пола туцета људи на челу пет великих банака може да распара светско устројство само одбијајући да обнови благајничке записе", писао је "Фајненшел тајмс" 1921. године.

Ко је онда управљао таквим привидно демократским, сложеним системом парламентарних демократија које су биле у џепу великих банака, чија је моћ надилазила све идеолошке поделе? Сер Драмонд Фрејзер, потпредседник енглеског Банкарског института, закључио је 1924. да "гувернер Банке Енглеске мора бити аутократа који ће диктирати начин на који Влада може располагати позајмљеним новцем".

И заиста, од 1920. до 1944, неспорни господар енглеских финансија и "банкарски аутократа", био је Монтегју Колет Норман, најдуговечнији шеф Банке Енглеске од њеног оснивања 1694. до данас.

Како је Монтегјуов брат био директор Би-Би-Сија, Британци оног времена су говорили о другом норманском освајању Енглеске (the second Norman Conquest of England), алудирајући на 1066. када су последњи пут страни завојевачи (Нормани) освојили Албион.

У извесном смислу, Монтегју Норман и јесте био "странац", пошто је био ван домашаја било које институције или политичке снаге у Енглеској. "Волстрит џорнал" је Нормана називао "монетарним диктатором Европе", "Њујорк тајмс" "монархом невидљиве империје", док је он сам имао обичај да тријумфално констатује како у рукама држи "глобалну хегемонију".

Норман је сматрао политичаре и владе протагонистима "ирационалног национализма" који је лош за "бизнис". Зато је желео да се оформи један клуб централних банака, који би био недодирљив за "незграпне" политичаре и њихове владе.

"Организовање светског економског и финансијског система је примарни задатак двадесетог века за гувернера Банке Енглеске", био је извештај који је добио Емил Моро, гувернер Банке Француске године 1926. од свог помоћника који је путовао у Лондон.

Кључног сарадника за овај план Норман је нашао у Хјалмару Шахту, председнику немачке Рајхсбанке, који је настојао да економски стабилизује Немачку.

Шахт је желео да са Немачке скине букагије ратних репарација и обезбеди јој економски напредак. Преговарајући на конференцији о репарацијама одржаној у Паризу 1929, Шахт је предочио америчком изасланику и председавајућем конференције Овену Јангу да је сваки предлог за плаћање репарација немогућ.

Наиме, током двадесетих година (1924–1929), Америка је према Дозовом плану инвестирала милијарде долара у Немачку и поставила њену индустрију на ноге. Дозов план је обликовао Џон Фостер Далс (касније државни секретар САД у администрацији Двајта Ајзенхауера) док је био адвокат у чувеној канцеларији "Саливан и Кромвел".

Немачка је имплементацијом овог плана постала најиндустријализованија земља Запада после САД. Парафразирајући речи економисте Кејнза: Немци су узимали позајмице од Америке, плаћали европским Савезницама репарације, а Савезнице су враћале кредите Америци, и овај зачарани круг је трајао све до почетка Велике депресије 1928/1929. године.

Из приватне коресподенције која је сачувана у Нормановој биографији из пера шкотског новинара Ендрјуа Бојла сазнајемо да је шеф Банке Енглеске био свестан ове америчко-немачке везе.

"Све што у Берлину није немачко, америчко је. Једина моћ почива у Дозовој машини која доминира свеукупним немачким животом, а Дозовом машином управљају Американци", записао је Норман 1926. у писму пријатељу.

Међутим, Велика економска криза је окончала "медени месец" америчких банкара и немачке индустрије, и требало је наћи нови начин за плаћање репарација савезницима.

Сада, како је Шахт предочио Јангу, пошто америчке позајмице Немачкој не могу да се наставе, било је потребно оспособити земље са малим тржиштима (источне, средње и јужне Европе) савезничким кредитима тако да поново постану купци немачке робе, како би Немачка добила довољно средстава да отплаћује репарације.

То би било оствариво посредством једне посебне банке – Банке за међународна поравнања.

Та банка би обрисала разлике између побеђених и победника и установила, како је Шахт рекао: "Заједницу интереса, што би водило ка међусобном разумевању и поверењу, и тиме промовисало и осигурало мир." Она би, како је замишљао Монтегју Норман, обухватила све релевантне централне банке.

Дана 20. јануара 1930. споразумом влада Уједињеног Краљевства, Француске, Немачке, Белгије, Италије, Јапана и Швајцарске установљена је Банка за међународна поравнања, чији је статут гарантовао њену неповредивост у случајевима рата, мира и било ког покукшаја експропријације, реквизиције, конфискације или забране увоза и извоза злата или новца.

Другим речима, ова банка је била недодирљива, у сваком смислу.

Први ред чланова управног одбора Банке чинили су представници централних банака наведених земаља и још представници Џ. П. Моргана, Прве њујоршке националне банке и Прве чикашке националне банке. Ускоро су деоничари Банке за међународна поравнања постале и централне банке других земаља попут Грчке, Румуније, Мађарске, Чехословачке и Југославије, али ни изблиза са истим овлашћењима као представници иницијалних потписника споразума, што је случај до данас.  

Хјалмар Шахт је, незадовољан спровођењем Јанговог плана, дао оставку на место председника Рајхсбанке марта 1930. године и отишао у Америку, где је дружбовао са Џоном Фостером Далсом и његовим братом Аленом Далсом (тада адвокатом у "Саливан и Кромвел", а током Другог светског рата чланом ОСС-а и хладноратовским шефом ЦИА).

У путу преко Атлантика, Шахт је прочитао "Моју борбу" и, према признању у својим мемоарима, оценио да Хитлер има "бритак ум". Већ 1933, вратио се на место председника Рајхсбанке, а потом и министра економије у нацистичкој влади.

Тек тада је могао да ужива у плодовима свог рада, када су стеге Версаја почеле да спадају са Немачке. Шахт и Норман су своје пријатељство запечатили 1939. године, када је шеф Банке Енглеске допутовао у Берлин да крсти Шахтовог унука који је назван Норман Хјалмар.

Током Другог светског рата, Банка за међународна поравнања је уредно радила, "хранила се" златом које је немачка војска пљачкала широм континента и, најважније, уредно плаћала дивиденде Рајхбанаци на годишњем нивоу за све године рата.

Председник борда Банке био је Американац Томас Мекитрик, генерални менаџер био је Француз Рожер Обуа, а помоћник генералног менаџера нациста Паул Хеклер.

Ален Далс, тада тек члан ОСС-а, и пријатељ Томаса Мекитрика, инсистирао је на одржавању минимума односа између привредника САД и Трећег рајха, управо како би био очуван капитал који су амерички банкари инвестирали у Немачку у међуратном периоду. После рата, профит од злата које је Трећи рајх опљачкао широм Европе, уредно је прослеђен централним банкама-оснивачима Банке за међународна поравнања. Међу банкама које су најбоље прошле била је – Банка Енглеске. Тиме је потврђено вјерују Монтегјуа Нормана, које је дефинисао савремени аутор Адам Лебор: Kapital über alles.

Банка за међународна поравнања је пропала најпре као институција која треба да намири потраживања ратних репарација, а по укидању златног стандарда и као банка која ће чувати злато централних банака, које је одлагано у њене трезоре.

Међутим, Шахт и Норман су је креирали тако мудро да је једноставно било немогуће ликвидирати је и до данас је остала чвориште међународног финансијског система, располажући кључним подацима о централним банкама света и спроводећи финансијске транскације мимо воље политичара или влада и далеко од очију јавности. 

Стварност у којој живимо, стварност ММФ-а, Светске банке и Банке за међународна поравнања, створена је од стране оних који су у свом хибрису презрели не само демократију, него политику као такву, и преселили је у домен економске алхемије која припада неколицини експерата у небодерима лондонског Ситија, њујоршког Волстрита и другим банкарским међународним центирма широм света.

Ко онда данас управља привидно демократским, сложеним системом парламентарних демократија Запада? Сер Александар Кокбeрн, енглески лорд врховни судија, писао је 1875: "Питање које је надишло векове решиће се у бици коју ћемо морати да поведемо пре или касније: то је битка између народа и банака." Главно питање наше епохе је да ли можемо да разликујемо такву битку од Судњег дана и хоћемо ли знати да одаберемо страну.