Мали Радослав неће више сатима, по мећави, пешачити до школе

Колико до јуче, мали Радослав Раичевић, ђак седмог разреда школе у Барама, на самом крају Пештерске висоравни, сатима је, пуних 11 километара од своје брвнарице у селу Блато пешачио до школе, исто толико и назад, по киши, по страшним пештерским мећавама, по снегу до појаса. У школу би, ујутру, долазио и мокар и уморан и промрзао, мали и слабашан... Поподне, после школе, назад кући, родитељима у Блато а Пештер немилосрдан, за час напада снега до појаса, зими брзо падне мрак, наиђе мећава, а Радослава још нема кући...

"Ја Боже мили, колико смо само секирације преко главе претурили, колико сам пута, пртином узбрдо трчао пред децу, наиђе олуја, мећава, прст се пред оком не види... Дођу кући, а све на њима заледило и ципеле и јакнице и пантолоне", прича Србислав Раичевић који је у Блату, у невеликој брвнарици са супругом Стојном одгајио четворо деце, Вања и Миљана су већ средњошколци, Мирослав је завршио школу, запослио се, а само Радослав још иде у школу у Барама.

Крајем прошле године, Раичевићи су се уселили у нову кућу у Барама, близу школе. Радослав неће више сатима пешачити из Блата. Кућу Раичевићима поклонила је хуманитарна организација "Срби за Србе" из Београда, у ствари донатори са свих страна света. У новој кући Раичевића била је прослава, окупило се пола села да Србу и Стојни, дечици, честитају радост, а најсрећнији био је мали Радослав.

"Сад ће ми бити много лакше. Нећу морати ни да устајем у четири ујутру, по мраку да пешачим узбрдо, ни поподне назад кући... Само, суботом ћу свакако у село, у Блато, овде још немамо шталу, тамо су нам остале и краве и кобила, морам трчати да их видим кад се ужелим", сав радостан причао ми је Радослав.

У кући четири собе, нов шпорет, нов намештај, кревети, ормани, купатило. Са терасе се виде црногорске планине, одавно под дебелим снегом, Бјеласица, Сињајевина, Дурмитор, на другу страну, према Блату велика шуметина, на трећу виде се огромна пространства Пештера.  

Кућа, а у ствари споменик људској доброти на Пештеру.

А, нема томе ни четири године, мале Раичевиће, Радославу је тада било тек десет година, његовим сестрама Вањи и Миљани 12, односно 14, зима је била, затекао сам у шуми, на пола пута од Бара ка Блату како се из школе враћају кући. Били су и уморни и промрзли, мрак се већ спуштао на село. После су у топлим колима, кад су се мало угрејали, дечица чаврљала о догодовштинама, о мећавама и пртинама.

"Да сретнем вука у шуми, ја бих му побегао", хвалио се мали Радослав.

"Стигао би те он у два корака", зачикавала га је Вања.

"Боље би било да се попењеш на букву", саветовала је Миљана.

"Јесте, да се попењем, па да паднем одозго право вуку у шаке и још да разбијем нос", није се дао Радослав.

Доле у Блату, чекали су их Србо и Стојна, у чистој, прегрејаној брвнарици, крај које су још били мљекар, штала, амбар. Чинило се да свака јача олуја може ту брвнарицу просто да одува, толико је слабашно изгледала. Причали су ми како сањају да направе кућу на Барама, ближе школи, како Србо, кад током ноћи напада снег, ујутру стави децу на коња па их тако прати према Барама у школу, како поподне погледају узбрдо, има ли деце из школе, да не остану у сметовима, горе на брду. 

Онда су село стигли Ђорђе, Немања, добри људи из хуманитарне организације, снови Раичевића постали су стварност.

"Кад би само знали колико смо ми данас срећни, због нашег Радослава највише, колико бриге ћемо скинути с врата. Хвала добрим људима, хвала сваком оном ко је и динар дао, бог да му стоструко врати", причали су на усељењу Стојна и Србо.

Радослав и његове сестрице, брат, обукли су српску ношњу, Србо је на кућу, како је и обичај, ставио заставу Србије. Први у госте стигао му је комшија Неле Којовић, кућа му је на пар стотина метара од Србове. Неле са супругом, овде на крају света, гаји петоро деце, Немањи је 15, Викторији 13, Теодори 11, Виктору 9, малом Владимиру 8 година. И Нелова кућа је споменик људској доброти на Пештеру, и њу су пре коју годину подигли добри људи из оргнаизације "Срби за Србе", у нову кућу Неле и његови преселили су се из трошне лугарнице на Барама која је прокишњавала и само што се није била срушила.

И, личе те две куће, док се око њих играју деца а на црногорске планине преко и на Пештер пред ноћ спушта олуја на две староставне куле мотриле негде на крају света.

"Ето, сад имамо нову кућу, али, нећемо оставити ни ону нашу брвнарицу у Блату, тамо смо зазимили пет крава, 15-так оваца, имамо мало дечјег додатка, продајемо сир, наставићемо да гајимо стоку, радимо земљу, јесте сурово, али, ми боље немамо"- кажу Србо и Стојна.

Радослав планира да из Блата доведе мешанце Џонија, Бобија и Меда, да им од дасака које су остале од куће направи кућицу, па да се по ваздан играју, чим дође из школе.