Релативизација са Љиљаном Смајловић: Гошћа Милена Марковић

У петнаестој епизоди емисије "Релативизација", Љиљана Смајловић је са драматургом, писцем и аутором Миленом Марковић разговарала о томе зашто су нецеловити људи срећа за човечанство, а несрећа за себе, зашто Томас Ман "није легао и умро након што је написао 'Чаробни брег', шта је лажно и опасно у политичкој коректности и због чега су "'дебела мама' и 'син дебил' чист љубавни плач".

Милена Марковић је, поред свега наведеног, и педагог, а НИН-ову награду је добила за роман у стиховима "Деца", па отуда и разговор креће управо од тога: Каква су данашња деца?

С једне стране, деца су данас потпуно заштићена и прилично беспомоћна што се тиче општег устројства, сматра Марковић, али истиче да има једна изразито сурова ствар која се од њих тражи:

"То је што су постављени у такмичарску диспозицију малтене од пете, шесте године, што је изразито бизарно. То је класна ствар - али код нас на примитивном, транзиционом нивоу - и једна од најгрђих ствари које смо преузели са Запада."

Она објашњава да је живот данас много лакши у физичком смислу, али да је питање наде доста проблематизовано, што "има везе са тим да је данашње друштво материјалистички условљено".

Ми смо се бавили уметношћу и нисмо питали за цену

Када је незадовољна, нон стоп гледа шта други пишу о њој, "иако је то јалово и штетно", признаје Милена Марковић.

"Људи који се баве уметничким, поготову извођачким дисциплинама, стално траже потврду, али против тога се треба борити. Болест друштвених мрежа је што људи који немају ту врсту професије, исто реагују на тај начин - траже потврду свог постојања од људи које не познају и то је фрустрација која се не може решити стваралаштвом", сматра Марковић.

Нада се да ствара уметност која је изнад подела, јер, како каже за своју генерацију, "ми смо се бавили уметношћу да би оставили трага и нисмо питали за цену". Све остало је за њу нека врста мудрости изнад које се трудила да остане.

"Ако си написао једну ствар да некоме помогнеш, да некоме спасиш живот, да некоме кажеш да живот има смисла, што сам и ја доживела јако пуно пута, са музиком коју сам слушала, са романима које сам читала…једну једину такву ствар да направиш, то је онда толико веће од тебе, да ја нисам дозвољавала себи да се било шта приватно - укључујући и мој идеолошки и политички светоназор - нађе у ономе што пишем и изговарам, зато што је то толико веће", поручује Милена.

Да ли је уметност једини јавни трг који нам је остао, једино јавно место на коме се налазимо са непријатељем?, примећује Љиљана Смајловић.

Тачно је, слаже се саговорница, иако су неке ствари изгубиле смисао, попут филмских фестивала, а "неке опстају, попут поезије".

Потичем из хаоса, а не из хармоније

Ја сам по вокацији романтичар, потичем из хаоса, а не из хармоније, каже Милена и додаје да стално сумња у себе.

"Ретки су целовити људи. То је срећа за човечанство, а несрећа за те људе, а можда и срећа, јер постоји одређено, како Руси кажу 'сладострашће' у том стању константне спознаје и сумње", објашњава Милена.  

Истиче да код младих писаца претерана интелигенција и поштовање према старијим писцима смета писању.

"Кад си млад мрзиш све који су старији, све писце, хоћеш да их уништиш, хоћеш да будеш најбољи и то те тера напред. Жудња, жеља и самообмана те спашавају од тога да много патиш кад те одбију", тврди Марковић.

Прва ствар коју каже студентима је да нико не може да их спречи да се остваре и да им ништа неће помоћи ако нападну колегу, јер их то неће учинити паметнијим и даровитијим.

"Само рад, учење и самоспознаја. Ово остало прође", поручује.

Да ли стварање нечег изванредног зауставља и задовољава аутора? Или, као што се пита ауторка емисије, "како је могуће, кад напише 'Чаробни брег', да Томас Ман не легне и не умре после тога?"

"Није му доста", одговара Милена. "Ти мораш то да радиш, то је један црв који те једе."

Каже да има нападе беса кад осети да њени студенти "робовски размишљају и да су подложни било ком наративу".

"Оригиналност не постоји, то је романтичарска измишљотина. Али постоји аутентичност и да би био аутентичан ти мораш да пронађеш тај неки глас који је само твој".

Зато је важно, истиче, да ако неко нема претерано занимљив живот, чита писце који су се бавили анамнезом људског рода, као што су, рецимо, Балзак и Толстој.

Можеш да промениш пол, али не можеш да родиш дете

Шта значи "политички коректно препевавање" књига Роналда Дала, пита Љиљана Смајловић и да ли је то већи скандал од тога што сада руше Пушкинове скулптуре?

За Милену је то све страшно и "ужасна лаж", јер, како каже, изворишта људске патње остају.

"Ти можеш да промениш пол, али неће ти ићи млеко и не можеш да родиш дете. Твоје тело можеш да доведеш до савршенства са 50 година, али нећеш бити млад", истиче.

Лаж је да постоји интеграција, објашњава, јер, на пример, "и даље су црнци у лошем положају, а све што се ради је мимикрија".

"Ми смо исто били робови и то бреме је страшно, али забране и површно гледање и забране ничему не служе", истиче.

Додаје да ће постати немогуће да се бавиш уметношћу.

"Ја у својој књизи говорим 'дебела мама' и 'син дебил', али то је толико љубавно, то је чисти љубавни плач. Постоји историја поганог језика који се сврсисходно користи у књижевности да би се 'показивао шипак' смрти, моћницима, неправди... и молитва може бити кроз поган језик", објашњава Милена.

Каже да су је руска авангарда и гаражни песници, као и немачки експресионисти, доста научили брутализму – "али је он јако опасан, мораш да водиш рачуна да не би прешао у банално".

Упозорава да је опасно то што је кич завладао у озбиљним стварима.

"Кич је када ти вредности из овог времена стављаш у неку другу епоху. Зато сам чупала косу кад сам гледала 'Троју' и када Јелена изговара 'младу су ме удали' - што је немогуће да изговара", објашњава.

Најзад, да ли себе види као моћну жену?

"Ја нисам моћна жена, одбијам да се називам елитом, иако нисам алтернатива, али имам систем вредности изопштеника", закључује Милена.