Страхови у друштву: Да ли смо постали плашљивији или имамо превише информација

Старије генерације се сећају "сигурних" времена, када се нису закључавала врата од куће, кола. Многи причају како је толико било сигурно свуда да су могли да спавају на клупи у парку и да им се ништа лоше не деси. Да ли су та времена заиста била сигурна или је то само мит?

"Време комунизма је свакако било мирније време. Људи су имали сигуран посао, много тога су могли себи да обезбеде, попут стана који су добијали од државе или бар станарског права. До тога да је свако могао да заврши факултет бесплатно. Фирме су чак имале своја одмаралишта. То су била много мирнија времена, не можемо сада то да споримо. Можемо да се питамо каква је парадигма тада била овог социјалистичког друштва, али у сваком случају била је хуманија, барем по ономе што је човек могао да осети на својој кожи", каже Биљана Ћулафић.

Психотерапеут Ћулафић сматра да смо се променили ми, времена, као и друштвени контекст, јер живимо у друштву које је већ 30 година под ванредним стањем а ми смо зато постали плашљивији. Ћулафић наводи да дубље разлоге страха можемо наћи у друштвеном контексту, од деведестих на овамо. Последњих година имали смо корону, након тога рат у Украјини, али и земљотрес у Турској је многим људима потпирио страх, сматра психотерапеут за породицу и трауме.

"Ми смо плашљивији, али не само због медија. Медији су свакако велики распршивач страха, нажалост данас, ако само пребаците неколико канала, већ ћете наћи разлог да се плашите. Да се плашите да ћете остати без новца, да се плашите неке временске непогоде, да се плашите да ли ће ваше дете бити малтретирано у школи и да се плашите да ли ћете ви бити изиграни од некакве банке, кредита и слично. Решење видим у одговорном новинарству, које ће да се бави и позитивним аспектима који се дешавају у друштву. А ти позитивни аспекти могу да указују на наду, на поверење. Нико неће добро проћи ако прича само о томе како је све страшно, како је све ужасно, јер тиме се шаље порука да нема наде, људима се убија вера, а шта је човек без наде." 

• Да ли сцене насиља које свакодневно видимо у медијима, филмовима, могу да произведу тако велики страх код људи?

"Што се тиче сцена насиља у филмовима, оне врло често не утичу да се тога људи плаше, већ доводе до тога да се насиље, на неки начин, посматра као део фантазије, део нечега што се негде тамо дешава некоме другом и у ствари умањују страх од насиља. Ја радим са људима који су доживели и физичко насиље и насиље које је екстремно и заиста то су истрауматизовани људи који су доживели претње, силовање, они мало другачије гледају на то, јер су доживели на својој кожи. Они кажу: "Нисмо веровали да ће то да нам се деси, такво нешто смо видели само на филмовима". На жалост, зато што смо видели у филмовима, ми мислимо да се то нама неће догодити. Међутим када чујемо из црне хронике различите вести, то итекако шири страх код људи. Е сад, те вести би требало да се преносе одговорно, треба да добију информацију о томе, али када људи, онако исцрпно причају о томе и преносе сваку ситницу која се десила у неком злочину, то онда заиста трауматизује друге људе и шири страх код њих."

Све чешће можемо чути од младих људи, пре свега девојака, да се плаше да зауставе такси, фотографишу таблице, телефонирају пријатељима да их обавесте да су у таксију... Шта код људи ствара осећај страха на улици, на путовањима, у саобраћају, страх од других људи?

"Па свакако страх на путу може да буде појачан посебно у ситуацији кад медији појачано извештавају о саобраћајним несрећама. Наравно да може да се појача тренутно. Страх настаје такође ако сте заиста доживели саобраћајну несрећу, на жалост. Неки људи након саобраћајне несреће не могу више да возе, потпуно су остали блокирани у том стању. Страх од других људи се много проширио током пандемије и корона вируса, и то и даље траје. На жалост ти социјални контакти су, бојим се, трајно оштећени јер људи се плаше да им неко може пренети вирус, и даље избегавају окупљања и уплашени су од тога. Сви ти поменути догађаји на светском нивоу, а и у свакодневним активностима, се и те како одражавају на страхове људи."

• Који би био најбољи "лек" или шта се у вашој пракси показало као делотворно против страха који делује као да није рационалан?

"Страхови не настају од медених колача. Ма колико ирационални били, имају неко рационално полазиште и објашњење и логику, а оно је у траумама и конкретно у великим кризама које су погађале наше становништво. И оно што је невоља, кад ми не обрадимо те страхове, кад се не позабавимо њима, кад их потискујемо, они постају све већи, одражавају се на садашње догађаје, на то да "овде и сада", и бивамо уплашени. Врло често је тај страх претеран и зато је добро о томе попричати са психотерапеутом или са пријатељима које особа види као људе од поверења са којима може да поприча на ту тему, ако су страхови ипак толико велики да и сама особа примећује да је преокупљена, онда је психотерапија добра полазишна тачка."

Психотерапеут Ћулафић сматра да је потребно прихватити да не можемо апсолутно да контролишемо живот, али да можемо у великој мери да утичемо на њега. Ми можемо на доста тога да утичемо, а на један део ми не можемо да утичемо, и морамо да прихватимо тај ризик који постоји упркос томе ипак сваки дан пре свега треба живети, и да схватимо, да разложимо чега се бојимо, и попричамо са пријатељима колико је то оправдано. Управо разговор са пријатељима и ближњима наша саговорница, поред психотерапије, види као лек у борби против страхова.

"Попричајте мало са пријатељима, они ће вам помоћи да боље видите ствари и да схватите да су то ирационални страхови. Један од најбољих начина за побеђивање тих страхова је свакако психотерапија, јер ту се ради на томе да та уверења која нису корисна за ваш живот, могу да се промене, да видите одакле долазе уверења. Некад то заиста иде из трауме, из неких лоших искустава. Многи људи данас имају страх од сиромаштва, прошли су рат, санкције, сиромаштво, тако да тај страх није неоправдан страх. Али уверење да ћете осиромашити, није оправдано ако имате посао, ако ваша супруга има посао, ако имате неку сигурност. Постоји ризик, али он је јако мали и упркос том ризику ми сваки дан треба да живимо", каже Биљана Ћулафић.