20 година од убиства Ђинђића, Веруовић за РТ Балкан: Шта се догодило 12. марта 2003. (ВИДЕО)

Навршава се 20 година од убиства премијера Србије Зорана Ђинђића пред улазом у зграду Владе Србије. Том приликом тешко је рањен његов први пратилац Милан Веруовић, који за РТ Балкан говори о атентату и његовим последицама.

"Тог 12. марта 2003. године десио се тектонски поремећај, земљотрес који је докусурио Србију, направио рушевине и сакрио истину о убиству премијера", каже Веруовић.

Наш саговорник каже да су тог дана организовани криминал, ратни профитери, организоване групе и остали  међународни чиниоци преузели комплетну контролу над Србијом.

"Ево данас, двадесет година касније налазимо се у безнађу те таме, покривени тим шутом 12. марта за који нико не сме да се ухвати и да пита шта се тада заправо десило", напомиње Веруовић.

Он сматра да је истина о убиству српског премијера остала сакривена иза оптужнице и званичне пресуде.

На питање зашто су у оптужници занемарена сведочења њега и осталих припадника Ђинђићевог обезбеђења о томе да су на њих испаљена три метка, а не два, како су то надлежни органи тврдили, Веруовић каже да истина о страдању премијера није смела да се прикаже.

"Они који су планирали убиство Зорана Ђинђића су исто тако испланирали како ће то убиство сакрити и подметнути под трагове и оставити испод те рушевине. Не само ја, већ и осморица мојих колега, припадника обезбеђења, као и материјални докази доводе званичну верзију догађаја у немогућу ситуацију", каже Веруовић.

Веруовић сматра да двадесет година након убиства премијера у Србији нема снаге за суочавање са доказима и да званично кажемо шта се десило 12. марта.

"Држава је стајала иза убиства Ђинђића у смислу, држава је дозволила да Зорана Ђинђића убију. Кроз своју логистику је сакрила све догађаје", каже Веруовић.

Као низ догађаја који указују на његову тврдњу, Веруовић наводи да је дежурни истражни судија и тужилац тог 12. марта је о догађају испред зграде Владе Србије сазнао путем медија и онда је изашао на лице места, као и да су камере у згради владе биле угашене.

"То нису могли да ураде појединци са улице, нити било какви кланови и организоване криминалне групе без садејства система и државе која је са њима учествовала у томе", рекао је Веруовић.

Саговорник РТ Валкан напомиње да је истрага прикупљала и одбацивала аргументе онако како су одговарали причи чији циљ је био да нас убеди да су 12. марта вођа такозваног земунског клана Душан Спасојевић и Милорад Улемек Легија решили да Ђинђића више нема и зато су га убили.

"Жао ми је што 20 година нисмо смогли снаге да озбиљније зађемо у ходнике питања ко су бенефицијери тог 12. марта. Када бисмо погледали који су људи на каквим позицијама и шта се дешавало паралелно са њиховим успесима пословним или политичким у односу на тај атентат, онда ћемо лако схватити ко су профитери", каже Веруовић.

Истиче да је суштина да су од убиства Ђинђића профитирали организовани криминал, мафија, англо-саксонски утицај на Србију који је доста инвестирао у 5. октобар.

"Схвативши да земљотрес 5. октобра није довољно срушио кућу и да ће моћи да опстане на својим ногама, десио се 12. март", напомиње наш саговорник.

Говорећи о томе што је Борис Тадић недавно у јавност изашао са информацијама да је на састанку у Стејт департменту, непосредно пре убиства, добио претње упућене Ђинђићу, Веруовић каже да на то гледа са жаљењем, јер се то 20 година прећуткивало.

"Жао ми је што то није раније била тема разговора, а са друге стране ме радује што је са једне високе позиције, позиције некадашњег председника државе, можемо да добијемо потврду онога о чему ја и неколико слободних новинара говоримо већ годинама", одговара Веруовић.

Ђинђић пред убиство ушао у сукоб са Западом

Није никаква тајна да је Ђинђић пред убиство ушао у сукоб са западном међународном заједницом и са осталим спонзорима рушења Србије, напомиње саговорник РТ Балкан.

"Ђинђић је о томе јавно говорио. Међутим, насилни наследници, ја их зовем киднапери његовог политичког наслеђа, су ту чињеницу заборавили и ставили под тепих", каже Веруовић.

Ђинђић је 2003. године кренуо у националну иницијативу која је била део плана његове владе. Те године се државна заједница дефинисала, суштински је требало дефинисати границе Србије и он је на томе инсистирао.

"Проблем Косова је видео већ 2001. године и томе недвосмислено говорио на свим јавним скуповима, писао је писма међународној заједници, Бриселу, Русији. Указивао је на проблем непринципијелног приступа међународној Резолуцији 1244", каже наш саговорник.

Додаје да је Ђинђић о проблему Косова говорио као о млинском камену који је њему, а заправо Србији, стављен на ногу.

Веруовић је сведочио притиску који је Ђинђић трпео од тадашњег америчког амбасадора у Србији Вилијама Монтгомерија, који је упорним телефонским позивима покушавао да Ђинђића одговори од заказаног пута у Бањалуку.

"Доживео је непристојан покушај америчког амбасадора Монтгомерија да му каже да се не иде у Бањалуку пре него што се оде у Сарајево и да то што он ради није добро и није у складу са политиком САД. На то се Ђинђић успротивио", каже Веруовић у интервјуу за РТ Балкан.

Додаје да је Ђинђић тог дана медијима у Бањалуци рекао да се неки амбасадори у Србији понашају као да су изабрани на изборима.

"Скренуо им је пажњу јавним наступом да је Србија исто држава као што су и њихове, те да мора да се поштује као и њихове државе", каже Веруовић.

Овај догађај са Монгомеријем није привукао пажњу суда током истраге, напомиње наш саговорник иако је и високи функционер Ђинђићевог кабинета Зоран Јањушевић био сведок том догађају.

"Све то сам говорио на суду, када ме је суд питао о сазнањима која могу да доведем у везу са евентуалним мотивима или претњама Ђинђићу. Међутим, суд то није интересовало, као што су ме прекинули и сви остали медији у Србији. Јавност није била заинтересована за детаље тог догађаја", напомиње наш саговорник. 

О том односу амбасадора према Србији Веруовић каже да је ниво поштовања Србије од 5. октобра је избрисан, те да је држава киднапована, направљен је протекторат новцем који је ушао у земљу за растурање режима Слободана Милошевића.

Руски војници на КиМ били гарант спровођења резолуције 1244

Веруовић за РТ Балкан истиче да нико није извукао паралеле између косовске иницијативе Ђинђића и указивања међународној заједници да се одлуке не спроводе, пре свега по питању спровођења резолуције 1244.

"Спровођење је било ослоњено на руски војни контигент који се тада налазио на Косову. Двадесет година се у Србији прећуткује да је руски војни контигент био окосница спровођења међународног права, односно Резолуције 1244 по којој је предвиђено да се тамо врати до 1.000 припадника српске војске и полиције, да се ограничи територијална граница Србије са Албанијом, препуштајући унутрашњу организацију људима који тамо живе. Ђинђић се ослонио на то", указује Веруовић.

До обрта у ономе што је била Ђинђићева политика долази у мају 2003. године, након што је Зоран Живковић постао премијер. Живковић је после атентата боравио у посети Америци, а након тога више није спомињао питање Косова, већ је говорио да су приоритет Србије економска реформа и евроинтеграције. 

"То је била порука која је, по мом личном суду, допринела томе да се контигент руске војске, која је на Косову била гарант међународних снага да ћемо Резолуцију 1244 испоштовати, повуче са КиМ", истиче Веруовић.

Додаје да су самозвани наследници Ђинђића његову политику изместили из онога што је њему била централна тема од јануара 2003. године - да се дефинитивно реше стање и статус на Косову.

"Тражио је да се Резолуција 1244 спроведе до краја, да се не прећути дивља градња, те да нас неко сутра не позове и каже: ако смо прећутали да тамо буде изграђена држава, сутра ћемо признати ту државу, тако је он то говорио", каже наш саговорник.

Истина о атентату ће изаћи на видело, ближимо се том тренутку

На питање шта за њега представља 12. март, саговорник РТ Балкан напомиње да је тај дан трагичан и за њега лично, јер је тог дана тешко рањен.

"Март генерално историјски гледано за Србију представља један тежак месец. Тај 12. март представља рушевину покушаја да се успостави држава и то је за мене симбол шута испод којег та истина дише. До оног тренутка док не будемо расклонили сав тај материјал који је пао урушавањем тог система, убиством Зорана Ђинђића, док не будемо распертлали сва та питања која постављамо већ 20 година, мислим да ће Србија бити заробљена у тој рушевини", каже Веруовић.

Тврди да је сигуран да ће нека нова генерација успети да склопи мозаик и сазна шта се догодило 12. марта, али да много зависи од нас.

"Ми смо ти који морамо да дамо одговоре на питања која бдију над нама, да склонимо тај лом који су направили 12. марта. Млади људи ће схватити. Истина не може да се прећути, она је жива и дише и она ће пре или касније изаћи. Мислим да се ближимо том тренутку", закључује наш саговорник.