Одлазак великана: Драгослав Михаиловић

Српски писац и академик, један од најаутентичнијих савремених прозаиста Драгослав Михаиловић преминуо је јуче у Београду у 93. години.

Аутор култних дела, рођен је у Ћуприји, 1930. године. Са двадесет година је, као жртва политичког једноумља владајућег режима, ухапшен и препуштен голготи Голог отока, где је провео 15 месеци.

Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик Филозофског факултета у Београду 1957. године. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности од 1988. године.

Боравак на Голом отоку неповратно је одредио судбину Драгослава Михаиловића. Сматрајући да би о таквом месту могао да пише само Достојевски, није хтео да то ради, али предомислио се пошто је увидео да ће истина о том страхотном месту бити избегнута будући да су о њему писали само људи политички ангажовани у титоизму. Написао је две деценије касније чак шест књига на ту тему.

Када је пуштен на слободу, по његовом речима, није ништа питао нити очекивао да ће га ико разумети, јер они који су га разумели нису то смели да покажу како се не би протумачило као подршка некој "опасној политици". У тој самоћи наставио је да следи сан да постане писац.

Дебитовао је 1967. збирком приповедака "Фреде, лаку ноћ", за коју је исте године добио Октобарску награду.

Велику пажњу побуђује следеће године објављен кратки роман "Кад су цветале тикве" о свакодневици београдске периферије 1950-их година. Истоимена драма у два чина с епилогом постављена је 1969. у Југословенском драмском позоришту у режији Боре Драшковића, да би после четири извођења била скинута с репертоара због експлицитног помињања голооточких затвореника, односно политичког притиска чак и од председника Тита.

Из свог богатог опуса издвајао је роман "Петријин венац".

"Можда највише волим 'Петријин венац'. И сам је понекад отворим, читам и почнем да се смејем и кикоћем над неким реченицама које је моја јунакиња изрекла, иако у стварности та жена није ни постојала", изјавио је својевремено за "Печат".

Михаиловићево дело одликују реалистичка опсервација, посебно обликовање трагичних јунака, махом с маргине живота, као и жив језички израз, од урбаног жаргона до дијалекатског говора. Тематизовао је и логорско искуство, комбиновао фикционално и фактографско у развијању потресне визије историјског зла.

Добитник је, између осталих, награда: Октобарске, Андрићеве, "Бора Станковић", "Златне арене" за сценарио у Пули, Нинове, награде Вукове задужбине.

Писао је прозу, огледе, публицистику и филмске сценарије. Радио као књижевник, лектор за српскохрватски језик Универзитета у Поатјеу у Француској. Био је члан Удружења књижевника Србије и Друштва српско-јеврејског пријатељства у Београду. Истрајно се борио за очување српског језика и издавање српског речника.

Српска јавност сложна је у томе да нас је напустио један од најзначајнијих књижевника српског говорног подручја у историји.