Како је светска мода дошла у Совјетски Савез
Својеврсни пробој светске моде у конзервативни Совјетски Савез догодио се 1959. године, када је модна кућа Диор организовала прву модну ревију у Москви, а долазак 12 модела под руководствном младог Ив Сен Лорана испраћен је са великим одушевљењем. Омамљени лепотом вртоглаво високих потпетица и мирисних нота Диор парфема, совјетски грађани су пет дана узастопно имали прилику да прате овај дефиле раскоши, након кога је љубав према моди и креацијама "са оне стране границе" само постала већа. Ипак, да би били у тренду, становницима Совјетског Савеза само новац није било довољан - било је потребно и умеће шивења, али и доста креативности. Како су изгледале модне иконе Совјетског Савеза из времена шездесетих и седамдесетих година прошлог века?
Страшна реч "дефицит" која је пратила историју Совјетског Савеза са собом је донела многе изазове - у слободној продаји једва су се проналазиле и основне животне намирнице попут меса или млека, а камоли гардероба која макар мало прати светске трендове. У ретким ситуацијама када би нека продавница и успела да увезе нешто вредно пажње, то би се распродало истог трена "преко везе", пријатељима или члановима породице.
На цени су посебно биле "иностране раскоши", попут костима из тадашње Југославије, фармерке из Немачке и хаљине из Чехословачке, а онај ко би успео да уграби такав комад гардеробе био је прави срећник. Без обзира рестрикције на пољу увоза, на улицама совјетксих градова велики број људи био је обучен по последњој моди, истичући се колоритом и занимљивим кројевима.
Заљубљенике у моду ситуација са рестрикцијама на увоз није поколебала, а своју гардеробу су шили или самостално или по наруџби, у посебним кројачким салонима, који су тада били један од најуноснијих бизниса. Из многих совјетских станова могли су се чути препознатљиви звуци шиваће машине, а вредни и инспирисани последњом модом кројачи даноноћно су радили као "сингерице" не би ли искројили моделе за којима ће се сви окретати. Будући да је оригиналне комаде било готово немогуће уграбити, сналазили су се како су само знали и умели, а инспирацију за своје модне комаде црпели су из модних часописа, иностраних брошура које би неко од пријатеља доносио из иностранства и филмских остварења, али и из сопствене маште. Часописи су ишли из руку у руку, а како се финални дизајн не би понављао, свако би додавао нешто своје, лични печат који би га истицао од осталих - неко шљокице, неко све популарније закрпе другог дезена, а неко би једноставно читаву креацију правио у некој другој боји.
Младе генерације у то време жуделе су за променама, па су тако мини сукње и други одевни комади неуобичајених кројева по угледу на америчку (слободнију) културу, упадљива шминка и екстравагантна фризура били просто неизоставни. Нешто старије девојке своју инспирацију проналазиле су у светски познатим глумицама, а по угледу на њих желеле су да у свом гардероберу имају и кожне мантиле (које су шиле од вештачке коже која је била повољнија од праве), "оверсајз" кошуље мушког кроја, али и све популарније мајице са јарким принтом и натписима на енглеском језику. Они средњих година бирали су сведеније комаде, попут драпираних мантила и елегантних костима и хаљина, на израду којих су стрпљиво чекали и по неколико месеци, а носили тек у посебним приликама.
