Србија и Балкан

Руси чували Србију од 1806: Од медицинске и војне помоћи, до слободе и независности

Дај Боже да се Русија спаси и опорави. Она неће оставити Србију, која ће можда и пострадати док чека; Русија ће је спасити и начинити још већом него што је била, писао је руски цар Александар Први Павлович Романов српском вожду Карађорђу 1806. године
Руси чували Србију од 1806: Од медицинске и војне помоћи, до слободе и независности

Покушај страног фактора да одвоји Србе од Руса никада није успео. Без обзира на историјске околности - снага Србије, некако је, одувек, зависила од снаге Русије. У години када се прославља 185 година српско-руских дипломатских односа, сећамо се њених почетака: свих напора, жртви и помоћи, коју су Руси пружили братском српском народу. 

Посебан осећај повезаности два народа гаје и дуже него што постоје званични дипломатски односи, каже за РТ Балкан председник Удружења ратних добровољаца 1912−1918 Никола Филиповић. 

Према његовим речима, "у време када се читава Европа борила против Турака, маневри руске војске на европском истоку олакшали су српским добровољцима да напредују и ослободе своју државу".

"Руски генерал-фелдмаршал Михаил Кутузов остварио је већ 1806. године контакт са вождом Првог српског устанка Ђорђем Петровићем Карађорђем. Руски маневри са око 60.000 војника у Молдавији, Влашкој и на Дунаву одвлачили су пажњу турске војске са устаничке Србије на тај део садашње Румуније и Молдавије. Кутузовљеви маневри и ратна дејства олакшали су српским добровољцима и устаницима да напредују и ослобађају нахије.

"Као личност привржена Русији, Карађорђе је био веома поштован и уживао поверење цара Александра Првог Павловича Романова, који га је унапредио у чин генерал-лајтнанта руске војске и доделио му Орден Александра Невског првог степена", наводи Филиповић.

У свом писму с краја 1812, цар Александар Први Романов удостојио је Карађорђа обраћањем "љубазни брате", којим су се користили монарси у узајамном обраћању.

Руски цар је у одговору на српску ноту отворено изнео пред Карађорђем сопствени осећај тешке моралне одговорности што Русија, у том тренутку, не може да помогне Србији:

"Љубазни брате, Ђорђе Петровићу, мени је јако жао што је Русија принуђена да напусти Србију и да сву своју снагу употреби против Бонапарте, да би се спасила. Дај Боже да се Русија спаси и опорави. Она неће оставити Србију, која ће можда и пострадати док чека; Русија ће је спасити и начинити је још већом него што је била".

Након вишевековног ропства, потпомогнути руском материјалном помоћи и још једним руско-турским ратом који је формално објављен 18. децембра 1806. године, Карађорђеви устаници ослободили су Београд.

Руси су већ крајем 1806. Србима упутили новац за набавку муниције и потребних ствари, како би им помогли материјално, када због ситуације на фронту нису били у могућности да им помогну у људству.

Месец дана касније, 11. јануара 1807. Србима се обратио генерал Иван Михељсон са посебним прогласом, позивајући их на сарадњу: "Кад се здружимо и ми и ви, шта све можемо постићи?"

Он је предлагао да Срби пођу и освоје Видин: "Народ српски достојан је бити народом, коме је стидно да плаћа данак Турцима. Није ли боље употребити те новце, које би за данак давали на своје потребе народа и на своје ослобођење од ропства".

"Борбе су биле жестоке, а Срби су напредовали у свим правцима. Турци су, након тешких губитака на Балкану, али и истоку Европе покушали да се нагоде са Србима, преко видинског Мула-паше. Преговоре је водио видински митрополит и један представник влашког кнеза, а присуствовао им је, прерушен као српски великаш, дипломатски представник царске Русије Константин Константинович Родофиникин", прича Никола Филиповић и додаје:

"Покушај да одвоје Србе од Руса није успео. Срби су тражили јемство Русије и Француске и говорили су о ослобођењу старе српске државе. Иначе су се увек држали савета Русије", истиче наш саговорник. 

Царска Русија Србији отворила пут у слободу и независност

Иако је Карађорђе, несвестан европских прилика, одбио Букурештански споразум, који је био повољан по Србе, ово је први међународни уговор у српској историји у коме се модерна Србија помиње, чиме је царска Русија Србију увела у међународну заједницу.

"Срби не би добили самоуправу после Другог српског устанка 1815, нити би дошло до аутономије 1829. у Једренском миру, и касније, независности Србије 1878. године, да није било Русије и Букурештанског мира 1812. године. Иза ових међународних уговора стајала је Русија, директно у служби српских интереса", наглашава Филиповић, отварајући за РТ Балкан врата богатог архива свог удружења које постоји дуже од века.

На позив српског кнеза Милана Обреновића 1876. руски добровољци и медицинска мисија на челу са генералом Михаилом Черњајевим долазе у Србију, њих 4.303.

"Руски добровољци учествовали су у борбеним дејствима против Турака. Српска војска је поражена у Првом српско-турском рату 1876. године у коме је погинуо славни руски војсковођа Николај Рајевски (гроф Вронски из романа "Ана Карењина"), али је победила у Другом српско-турском рату (1877–1878). Но, тек након победе Русије у Руско-турском рату, на Берлинском конгресу 1878. Србији је призната независност", наводи Филиповић.

Балкански ратови, вођени од октобра 1912. до августа 1913. године, били су догађај од пресудне важности за историју и национални развитак балканских народа. Балканске државе Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора први пут у својој историји ујединиле су се око заједничког циља ‒ потпуног и трајног истискивања Османског царства из Европе. Русија је и овај пут имала значајну улогу у помоћу Србима.

"По избијању Првог балканског рата у Краљевину Србији стиже група пилота-добровољаца на челу са А. Агафановим и врши обуку и оспособљавање српских војника за управљање летелицама. Међутим, како на Балкану никада нема мира - Аустроугарска је, након Сарајевског атентата, објавила рат Краљевини Србији", наводи наш саговорник и додаје:

"Према подацима Удружења ратних добровољаца 1912-1918, по аустријској објави рата Србији 1914. руски цар Николај Други Александрович Романов шаље помоћ у виду руских монитора, који су у првим данима бомбардовања Београда учествовали у одбрани и допремили топове, коње и сено".

"Године 1916. преко Марсеја на Солунски фронт стиже између 20.000 и 40.000 руских војника у склопу Руског експедиционог корпуса, а цар Николај Други Романов вршио је притисак на савезнике да по хитном поступку изнемоглу српску војску из Валоне и Драча пребаце за Крф и Солун", каже Филиповић.

По завршетку Великог рата и Октобарске револуције, Србија је постала уточиште за више од 200.000 белих Руса на челу са бароном Пјотром Врангелом. Нажалост, по отпочињању Другог светског рата и доласку нациста, Србија бива окупирана, бели Руси даље емигрирају за Шпанију и Латинску Америку.

image