Све мане ФПВ-дронова које користе Украјинци

Руска армија је у операцијама око града Сватова успела да зароби групу украјинских војника који су управљали ФПВ камиказа-дроновима. Реч је о припадницима 66. механизоване бригаде украјинске војске, који су служили у посебној јединици у оквиру ове бригаде, која је специјализована за офанзивне дрон-операције удара по непријатељској живој сили и борбеној техници, у непосредној зони извођења борбених дејстава. Tоком испитивања открили су интересантна искуства. 

Управљање ФПВ-дроновима има веома негативан утицај и на фундаменталне борбене способности војника.  Према сведочењу заробљених украјинских војника који су имали додира са ФПВ-дроновима након дужег управљања овим летелицама потребно је време да се поврате нарушене сензорне функције.

ФПВ-дрон спада у категорију цивилних, тачније комерцијалних летелица које дају могућност погледа из првог лица као у компјутерским игрицама, због камере која је инсталирана на њему, и специјалних наочара у облику виртуелног "хед-сета" које оператер ставља на своју главу ради управљања и стварања посебног доживљаја. Отуда и назив: ФПВ – "фрст персон вију" (поглед из првог лица). Ради се о широко доступној технологији која се може набавити у слободној продаји. Процене су да се за 500-600 евра може комплетирати летелица одличних перформанси.

Углавном се користе за нападе на груписану непријатељску живу силу, а у изузетним ситуацијама може да се употреби за удар по оклопним возилима. Један од основних проблема њихове употребе је продужено време обуке у управљању овим летелицама, као и широка палета произвођача различитих делова, чиме се компликује њихова серијска производња.

Класични комерцијални квадкоптери се искључиво могу користити на кратким одстојањима. Ове летелице могу да се употребљавају у радијусу до пет километара удаљености од оператера,  а могу достићи висину до четири километра.

Крећу се малом брзином, од 30 до 40 километара на час. Управо по параметру брзине ФПВ-дронови разликују се у односу на друге беспилотне летелице које се користе за цивилну употребу. Оне за неколико секунди могу да досегну брзину и до 100 километара на час, а њихова максимална брзина зна да буде виша и од 140 километара на час.

Управљање летелицом се реализује преко специјалних наочара и управљачког џојстика која омогућава оператеру да оствари увид из првог лица. Управо у оваквом начину употребе  се јављају проблеми коришћења оваквих дронова у борбеним условима.

Оператер на мети непријатеља

За разлику од полигона овај уређај је веома тешко контролисати у условима борбене експлоатације. Оператер који управља ФПВ-дроновима се обично налази на отвореном- незаштићеном простору, близу прве линије фронта,  јер је њихова ефективна даљина употребе доста мала и креће се у распону до 2, 5 километра на час.

Чињеница да ФПВ-дронови имају мали радијус дејства повећава психолошки притисак на оператера, који мора да уђе у опасну зону фронта, и изложи се непријатељској ватри. Ово ствара додатни проблем јединицама на терену, јер морају да одвајају допунске снаге ради обезбеђења простора где делује оператер.

У овом моменту не постоји технички протокол који би омогућио да један оператер једновремено управља са више фвп-дронова (да обликује формацију „роја“). Његово управљање је сведено само на једну летелицу. То значи да уколико се нпр. у јединице уведе 150 фвп-дронова за тако нешто је потребно обучити и исти број оператера.

Један од кључних проблема приликом борбене примене фвп-дронова са којим се оператер суочава је стварање услова за тачан- циљани погодак. Линија нишањења често зна да се поремети услед велике брзине лета коју остварује дрон, изненадног налета ветра, неконтролисаног притиска тастера на управљачком џојстику, или пуцања управљачког канала између летелице и оператора. У таквим случајевима фвп-дрон обично пада на земљу, тј. једино решење да би се започета мисија завршила јесте обезбеђење замене за изгубљену летелицу.

Као што смо рекли, употреба групе фвп-дронова који нападају већи број циљева је у овом моменту технички неизводљиво решење. Да би се извео синхронизовани напад помоћу  „роја“ дронова мора се обезбедити групно ангажовање великог броја оператера, што је веома ризично у условима савременог рата. Други начин је интеграција програма који умрежава већи број оператера са фпн-дроновима, што је у овом моменту и даље мисаона именица. Једина алтернатива солуција је употреба електронских управљачких склопова који имају и елементе вештачке интелигенције. Ови елементи врше сложени прорачун свих параметара лета, самостално одређују своје циљеве и наводе летелице на њих. Међутим, овај инжењеринг би драматично повећао јeдиначну цену ових летелица, а питање је да ли би употреба ове технологије било рентабилно решење.

Негативни ефекти на здравље војника

Од употребе наочара највише страдају органи вида и вестибуларни апарат (осећај за равнотежу). Уз свакодневну употребу дуже од 30 минута, оператери морају да седе на стабилној површини, како не би изгубили равнотежу и пали.

У неким случајевима, треперећа слика изазива епилептичне нападе, ствара губитак осећаја за оријентацију, има негативни утицај на чеони и темпорални режањ мозга, што може да изазове стање које је слично потресу мозга. Главобоља, мучнина, дезоријентација и несвестица су се у неким случајевима појавили након 40-50 минута ефективне обуке.

Управљање ФПВ-дроновима има веома негативан утицај и на фундаменталне борбене способности војника.  Према сведочењу заробљених украјинских војника који су имали додира са ФПВ-дроновима након дужег управљања овим летелицама потребно је време да се поврате нарушене сензорне функције. Они су код себе приметили губитак брзине реаговања, смањивање способност за разумевање и решавање сложенијих мануелних проблема, губитак способности перцепције и генерално одсуство пажње на спољне надражаје које су битни за преживљавање на фронту.

Обука у трајању од 30-40 минута ефективне употребе ФПВ-дронова ствара ментални замор који је еквивалентан непрекидној вожњи путничког аутомобила у трајању од пет до седам сати.

Треба истаћи да се овако негативан трансфер не примећује код оператера који управљају стандардним извиђачким беспилотним летелицама, које су знатно спорије, а и формат слике који се преноси до контролне собе је доста статичнији и мање замара.