Бранислав Тапушковић у "Релативизацији": Суд за злочине ОВК је правна лукавост великих размера

У 23. епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић је са адвокатом Браниславом Тапушковићем разговарала о томе зашто је веровао да Суд у Хагу може да буде непристрасан, због чега су професори Правног факултета тражили да буде избачен из Адвокатске коморе, како је доживео новинске натписе који су га оптуживали да брани "звер из Челебића" и како је схватио да само обичан човек може да буде изведен пред лице правде. 

Адвокат Бранислав Тапушковић је на суђењу Слободану Милошевићу био пријатељ суда, тј. Хашког трибунала.

"То је било 2001. године, када се десио напад на Куле близнакиње у САД. Веровао сам да свет схвата опасност од тероризма и да би тај суд могао да добије непристрасне димензије", каже Тапушковић. 

Пре првог појављивања на суду, првих месеци након што је пристао да буде пријатељ суда, доживео је, како каже, интимну катаклизму. Нападали су га чак и његов пријатељ Миша Огњановић и Зденко Томановић, који су били браниоци Слободана Милошевића, као и Мира Марковић. 

"Био сам тада председник Адвокатске коморе. Професори Правног факултета су захтевали да будем избачен из асоцијације, иако су неки пре тога тражили да и сами буду пријатељи суда. Чавошки, кога јако поштујем, написао је текст у коме је моју улогу описао као 'кадија те тужи, кадија ти суди, кадија те брани'", присећа се. 

Додаје да је Милошевић у почетку био против њега, "јер је сматрао да сам доведем да изигравам правду".

Ауторка емисије, која је пратила суђење Милошевићу, сећа се како је Тапушковић постављао "страховито важна питања" у Суду, као и да је "ишао на живце судији Меју, који га је ипак третирао са поштовањем".

Суђење Милошевићу је било политички процес пар екселанс, истиче њен саговорник. То је, наводи, била унапред пресуђена ствар.

"Милошевић није дочекао пресуду, али у предметима Ратку Младићу и Радовану Караџићу, који су се одвијали после, није утврђено - сем да је Србија помагала у оружју, намирницама и одећи људе и војску Републике Српске - није утврђено да је Србија имала икакве везе са злочинима. За Хрвате се утврдило, да је хрватска војска непрестано била у Босни и Херцеговини", каже Тапушковић.

Неки већ доносе пресуде о руско-украјинском сукобу

Слободан Милошевић је од почетка тврдио да Хашки трибунал нема легитимитет, јер га није основала Генерална скупштина, већ Савет безбедности УН, који је извршни орган и то је било једно од кључних питања везаних за оснивање и функционисање трибунала, каже саговорник Љиљане Смајловић.

"Док год правда не буде универзална, од правде не може бити ништа", понавља речи које је изговорио на самом почетку суђења Милошевићу. 

Узима за пример Стални Међународни кривични суд који је основан 2002. и чињеницу да су Американци учествовали у томе, али су касније повукли сагласност да не би њима могло да се суди. 

Данас тај суд диже оптужницу против Путина, додаје Смајловић и пита се да ли се нешто променило у међувремену.

"Универзална правда се никад неће остварити. Тај суд не признају ни Руси, ни Американци, ни Кинези", одговара Тапушковић и додаје да ће о руско-украјинском сукобу моћи да се говори тек са дистанце, а да неки већ доносе готове пресуде.

За актуелни Суд за злочине ОВК мисли да је "правна лукавост великих размера".

"Немам поверења, јер у оптужници нема ствари које се тичу 'жуте куће', нити је било ко оптужен за протеривање 250.000 Срба, након што су стигле НАТО снаге. То не може да буде суд који може да буде респектован", закључује Тапушковић.

Сваки рат је злочин, треба да се успостави злочин против мира, истиче. 

"Ако би постојао злочин против мира, морао би Џорџ Буш да одговара за рат у Ираку", присећа се Смајловић речи Бењамина Ференца, некадашњег тужиоца у Нирнбершким процесима. 

Људи страдају да би се покрила државна срамота

Адвокату је срж позива то што је опозиција свакој могућој власти, тврди Тапушковић. Сматра да смо опет у времену када треба да зазиремо од својих ставова. С друге стране, људи не умеју да бране своје ставове, него се вређају.

"Не могу да разумем да адвокат Чедомир Стојковић - иако веома ценим његову интелигенцију - прави било какве спискове. Чак је рекао - био сам запањен - да он сад може само то, али да је на власти, да би он и хапсио", наводи гост емисије и каже да га то подсећа на период када је постојао вербални деликт, за који нико деценијама није могао да буде ослобођен.

Наводи да су његови најбољи адвокатски дани били између осамдесетих и деведесетих, у политичким процесима, у којима је бранио људе попут песника Гојка Ђога, јер је његова поезија наводно алудирала на Броза или Фикрета Абдића и многе друге. 

"Пресуде су унапред доношене, суђења су биле фарсе, по принципу који је Броз успоставио: судије не треба да се држе закона као пијан плота. Тај принцип важи до данас", истиче и додаје да је скоро завршио два процеса "у којима су морали да страдају људи да би се покрила државна срамота".

Обични људи увек одговарају пред законом, а они "необични" никад, закључује. Осим, у случају Слободана Милошевића. 

"Први пут је суђено председнику једне државе, први пут је неко 'необичан' пред судом", додаје. 

Сећа се да је најблиставији тренутак и највећи шок у каријери доживео 1996, када је неколико месеци након потписивања Дејтонског споразума, позван да брани једног Хрвата, команданта муслиманског логора, у коме су убијани Срби.

"То је био највећи шок у целој мојој каријери, да он хоће браниоца Србина. Када сам прихватио, један дневни лист је објавио наслов: 'Адвокат Тапушковић брани звер из Челебића'. Требало је то издржати. Али то је најблиставији тренутак у целој мојој каријери. Сазнао сам да је он из тог логора извео више од стотину људи и да му требају сведоци из Србије, а ја могу да их нађем. Прво ми је пало на памет: Шиндлер међу Хрватима", препричава Тапушковић.

За стотине логора у којима су држани Срби нико није одговарао

У ратовима се уништава међународно право, каже Тапушковић.

"Непрестано се креће у ратове да се 'дође до демократије, да се поштује право на тим територијама', а највеће силе га не поштују. Међународно право је практично поништено", оцењује и подсећа да ниједан парламент у Европи није одобрио бомбардовање Југославије, а не само СБ УН.

Јошка Фишер је правдао бомбардовање Југославије речима "морамо, да не би више никада било Аушвица", присећа се ауторка емисије, оцењујући то као "непристојан покушај да се Аушвиц пропере преко напада на Југославију".

О пропаганди би могло нашироко да се прича, каже гост емисије. 

"Бранећи Здравка Муцића у Хагу, сазнао сам да је било стотине логора у Сарајеву у којима су држали Србе, за које нико никад није одговарао. Рој Гутман је освојио Пулицерову награду јер је писао о српским логорима 1992. где је тврдио да у тим логорима спаљују људе и праве сточну храну", наводи Тапушковић.

Додаје да се и деведесетих све одвијало по истом принципу. 

"Прва бомба која је пала у улицу Васе Мискина 28. августа 1992, толико је било јасно да је бомба била подметнута. Два дана касније уведене су санкције СР Југославији. За ту бомбу никада нико није оптужен, тако се све одвијало, на бази монтираних ствари, као и Рачак", закључује.