Ламент над великанима српског пера: Милош Црњански и Милорад Павић

На данашњи дан су преминула двојица српских књижевника, Милош Црњански и Милорад Павић
Ламент над великанима српског пера: Милош Црњански и Милорад Павић© Branko Pantelić/ATA IMAGES

Милош Црњански, велики или можда највећи српски писац и песник 20. века, преминуо је на данашњи дан 1977. године.

Други велики српски писац, Милорад Павић, преминуо је на данашњи дан 2009. године.

Сеоба Црњанског

Милош Црњански, један од највећих писаца српске књижевности који је обележио 20. век ретким књижевним даром, спонтаном реформом језика, стиха и форме романа, а који је својим суматраизмом (покрет посебног певања у слободном стиху) инспирисао многе песнике свог и следећег века, преминуо је на данашњи дан 1977. године.

Рођен је 1893, у тадашњој Аустроугарској у малом месту Чонград, а растао у Темишвару. Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу, убрзо га, као у Кафкином роману, облаче у аустријску униформу и шаљу на фронт.

По повратку се уписује на Универзитет у Београду. Издаје своју прву књигу стихова у Београду, "Лирику Итаке". По причању Црњанског, издавач се уплашио иновативности, и оставио је књигу по страни. Ушавши у свет човекове душе коју је поломио и ранио рат, писац је отворио врата новој речи поезије коју није било лако одмах разумети. 

"Повратак човека кући, после рата, један је од најдубљих доживљаја човекових", записао је тада Црњански.

Песме које су ушле у збирку `Лирика Итаке`, песник је писао и штампао за време Првог светског рата у униформи аустријског војника и официра, потписавши их пуним именом. Његова намера је била да песмама отвори политичка и анархична значења кроз своју чисту младалачку родољубивост."Била је то побуна војника, а све су револуције у то време биле само побуне војника", писао је Црњански "Зато су после рата, у Београду, оне одјекнуле као бомба. У томе је била њихова тајанствена судбина. Међутим, језиво актуелне постале су тек у току овог, прошлог рата, без икаквих песникових заслуга. Интенција, са штампањем тих песама данас, само је литерарна", писао је  Црњански у својим "Коментарима".

Писао је да рат све промени, на првом месту човеков доживљај света: "Наша родољубива поезија после Првог светског рата била је још сва у знаку помпезне, парнасовске поезије: Дучића, Ракића, Бојића, Јелића.`Лирика Итаке`није била таква. Дотле, због тога, песник је уживао велики углед у друштву. Нови песник, међутим, оглашен је одмах за лепру, од стране критичара. Песник је зато пролазио улицама Београда омрзнут, као Арнаут кога терају из његовог фиса. Али је он, и тада, у знак пркоса, носио на глави бере баскијско. Испунио је своју судбину на улицама Београда", сведочио је Црњански о својој судбини у трећем лицу.

Писац постаје претња власти и врло брзо са сумњивим разлозима, уз препоруку Београда, постаје емигрант поета.

Читајући његова писма из принудне емиграције (од 1941. до 1965. је ван земље, највише у Лондону) у којима са искрама дечијег бола жали сваки дан који не проводи у родној земљи, можемо са слободом да цео опус читамо као ламент над његовом сопственом  народном душом. Отуда величинствени стихови у језгровито дубокој оди свом граду по повратку, "Ламент над Београдом". Забележено је да током живота у емиграцији никада није у јавности лоше говорио о комунистичком уређењу у својој земљи, које га је неправедно и лицемерно гонило због другачијег схватања историје од оних која су владала у популарној политици , "јер је сматрао да је издаја отаџбине представља највећи грех и највећу срамоту."

Поред овог срамног изгнанстава великана пера, 25 година робије меког срца, историја књижевности бележи и ванредно лепог и згодног писца и један од најаутентичнијих бракова, са лепотицом Београда Видом Ружић, са којом је Црњански провео цео свој живот. Познато је да је ова верна љуба била, као и Ана Достојевски, не само заљубљена, већ и освешћена да воли генија и њеној упорној љубави имамо да захвалимо дуг живот писца, али и чување високодостојног опуса српске и светске књижевности. 

Тешко је замислити још једну страницу са толико поетске лепоте као што је прва страница "Сеоба", романа који је понео најдирљивију тему нашег народа у реченице поезије слободног стиха. Узевши за сиже судбину Патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића који је српски народ водио пред Турцима у Аустрију у 17. веку, Црњански је кроз вишеслојне поетске слике  представио сеобе као највећу бол једне нације, успевши да дотакне и личну изгубљеност сваког човека. Кроз главног лика, Вука Исаковича, открива нам једино небо које је сигурно у немирним временима, а које лик једино види по дару одозго, између неба и земље, кроз магновење, а то је: бескрајни плави круг, и у њему звезда".

Црњански је преминуо у Београду, 30. новембра 1977. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, тихо и достојанствено са свега неколико ожаошћених око гроба, уз стихове "Ламента над Београдом".

Срби не умеју да пливају

Милорад Павић рођен је у Београду, 15. октобра 1929, у време када српска престоница још добро памти Велики рат. Био је редован професор Филолошког факултета и историчар српске књижевности од 17. до 19. века, преводилац Пушкина и Бајрона, а касније и декан Филозофског факултета у Новом Саду.

Имао је тиху академску каријеру све док се није прославио у зрелим годинама у тренутку објављивања "Хазарског речника", који му је донео међународну славу. Овај својеврсни "роман-лексикон у 100.000 речи", који су критичари и публика убрзо прогласили незаобилазним штивом, највећу читалачку наклоност добио је у Русији.

Павићева дела преведена су на већину светских језика.

Руски филозоф Александар Дугин назива га "најсјајнијим представником српског идентитета у његовој сложености и вишедимензионалности".

"У својим романима реконструише контекст у коме се развијао српски идентитет", тврди руски филозоф, а то је "пре свега византијски културни простор". "Павић, осим тога, каже Дугин, "веома прецизно бележи геополитички идентитет византијског и поствизантијског света као израз цивилизације копна – Рим, а не Картагина, Копно, а не Море".

Павић то говори јасно, и то "на посебно поетски начин", каже Дугин.

У Павићевом роману "Друго тело" (2006.) нализимо следеће место:

"Византинци – то су Грци који су заборавили како се плива.

У ком смислу?

Византинци су заборавили да су некад били Аргонаути и да је Грчка на обалама мора. Поред тога су заборавили како се граде бродови и зашто су им потребни. Византија никада није имала флоту. Да би се хранила престоница, житарице су из Бугарске превожене у Константинопољ у изнајмљеним венецијанским галијама. А најважније делове овог града, Галате, који иде ка заливу Златни рог и тако штити Константинопољ од прилаза са мора, изградили су Ђеновљани за потребе њихове трговачке флоте. Не изненађује да су јаки зидови Константинопоља били на удару оних који су имали бродове. На удару две моћне флоте – венецијанске и турске. Али ни то није све. И друге државе, које су биле у саставу "византијског Commonwealthа", како сте га назвали, дакле, Србија, Бугарска и Русија су се такође бојале слане воде као изворног греха.

А Дубровник?

Добро питање. Дубровник је друга прича. У средњем веку су сви српски краљеви градили Дубровник, желећи да преузму ову малу, али дипломатски и комерцијално моћну римокатоличку републику на Јадрану, која је била поуздана за чување злата (као Швајцарска у наше доба), са одличним географским положајем и великом трговачком флотом. Одлична географска локација и главна трговачка флота. Међутим, све српске опсаде Дубровника су доживеле крах из истог разлога.

 А то је?

Срби нису умели да пливају.

Шта то значи?

То је, наравно, метафора. Ниједан од српских средњовековних владара није имао флоту, што је бесмислено ако неко прави опсаду града – грађани Дубровника су са мора добијали све што је било потребно да преживе и да одбију нападе са копна. Исти је случај са Русијом. Руску флоту је изградио Петар Велики, и то не на мору већ далеко од мора, на континенту, на речном бродоградилишту у Вороњежу."

Овај одломак даје веома добар увид и јасно описује византијски слој српске културе и отвара читалачким очима златну поетску истину наше историје у повести књижевности.

Павић је преминуо у Београду 30. новембра 2009. од последица инфаркта. Сахрањен је 3. децембра, у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Све своје рукописе, књиге и библиотеку, завештао је граду Београду, који је отворио легат у стану у коме је живео.