У последње време поново је актуелизовано питање измештања Титовог гроба из Куће цвећа (под условом да се његове кости тамо уопште налазе), Јованка се у том контексту не спомиње. У исто време градоначелник Београда поднео је иницијативу да се постави још један споменик Дражи Михајловићу у Београду.
Да подсетимо, октобра прошле године, уз велико противљење дежурних невладиних организација, постављен му је споменик у оквиру његовог меморијалног центра у Брегалничкој улици. На том месту налазила се кућа у којој је он живео од 1931. па до почетка рата 1941. године. Аутор тог споменика је академик Драган Раденовић, а иницијатор је удружење "Наша Дрина".
Постојање оваквих иницијатива говори нам да још увек није дошло до помирења, да није до краја разрешено питање партизана и четника и уопште Другог светског рата код нас. Односно, иако су законом изједначени партизани и равногорци, још увек не постоји сагласност око тога ко је био сарадник окупатора, а ко је био ослободилац.
За неке, када је откривен Раденовићев споменик, Дража се вратио кући, у питању је великомученик коме се ни гроба не зна, а кости оног србомрсца који га је убио, леже на Дедињскоме брду, не зна се по којем закону. Јованку такође, по правилу, не спомињу. Са друге стране, ново-леви-зелени активисти сматрају да је Михаиловић био ратни злочинац и сарадник окупатора, те да се ради о ревизији историје.
Истина је на средини
Истина се, међутим, налази негде на средини. Није Тито створио Југославију која је раздробила српско национално биће од чега ћемо тешко да се опоравимо у догледно време. Југославију је створио Александар Карађорђевић, прогласивши себе ујединитељем. Кога и са ким? Са онима који су нам касније направили Јасеновац, Пребиловце и друга стратишта. Стварао је Југославију у својој амбицији да буде краљ Јужних Словена, пошто му је вероватно било мало да буде краљ Срба (као и цару Душану), али да је то учинио тако што би претходно уједино Србе у јединствену државу, па онда ту државу повезао са Словенцима и Хрватима, направио би далеко мању штету. Тиме би омогућио да касније раздвајање буде на саставне делове који су се ујединили.
Али, идеја је била да се ради о једном (јужнословенском) народу са три племена (Срби, Хрвати и Словенци). Александров циљ, дакле, био је да Србе као народ укине (додуше и остала два) и створи нову југословенску нацију. Срби су се на то примили, али Ватикан није, тако да Словенци и Хрвати никада нису били искрени Југословени. Југославију су видели само као пролазну станицу за јачање сопствених националних идентитета, а посебно у остваривању пројекта стварања хрватске нације од Срба католика.
Национални проблеми појавили су се још у првој Југославији. Хрватску бановину није направио Тито, већ Срби на челу са другим Карађорђевићем, намесником Павлом, августа 1939. године и тиме, поред многих других области и градова као што су Шид и Илок, пристали да српски Дубровник који, до тада, никада у својој историји није припадао нечему што има предзнак "хрватски", буде одузет Зетској и уђе у састав Хрватске бановине и тако га на дуже време истргли из српског националног корпуса. На протест министра Антића око Дубровника кнез Павле је наводно одговорио: "Молим вас, престаните! Барем за Дубровник не можете рећи да није чисто хрватски!"
А Владимир Ћоровић о томе је писао: "Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка. Хрвати су ван Приморске и Савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историјске границе и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историјске државе и који је по својој традицији сав 'словински', а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини српски, а по историјском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор." (Видети: Станковић, Бранислав; Нинковић Ташић, Александра (2019). Дубровачки Срби: Изгубљено наслеђе. Београд: Catena Mundi. стр. 40-42.)
Независна Држава Хрватска у принципу је само Хрватска бановина плус Врбаска, Дринска и делови Зетске. Тито и комунисти само су наставили исти посао: федерализовали су државу до краја, стварајући две нове нације, још више на штету српског народа, а хрватску социјалистичку републику направили су по узору на Хрватску бановину. Створили су унитарне националне републике-државе у оквиру федералне државе, изузев Србије коју су додатно федерализовали посредством две аутономне покрајине. У том смислу, Титова Југославија била је федeрација пет унитарних република и једне федерације. Сличан посао комунисти су направили и у оквиру Совјетског Савеза у којем су све републике биле унитарне, осим Руске совјетске републике која је и сама била федерација.
Колико кошта плац?
Цео антикомунистички Запад све време трајања Титове Југославије подржавао је ту земљу и војно и економски и политички. Никсон је Тита дочекао у Белој кући 1971. године као председника света, да би одмах после Титове смрти Американци почели да раде на рушењу Југославије. Основни захтев је био да се напусти социјалистички систем комунистичке партије, тј. Савеза комуниста и пређе на капиталистички либерални поредак. Једино што су од тог система подржали и чували по сваку цену, биле су републичке административне границе које су претворили у државне. То је било у дубокој супротности са српским националним интересима и зато долази до сукоба са Западом који врхуни у агресији НАТО-а 1999. године и у постпетооктобарским променама.
У току агресије НАТО је бомбардовао и срушио зграду Маршалата на Топчидеру која се налази одмах поред Белог двора који је такође бомбардован. Американци, уместо надокнаде штете и извињења, тражили су да им се плац на којем се налазио Маршалат уступи и то по цени коју су сами одредили. Наиме, према наводима медија (Видети: Политика 17.08.2007.), наша власт је вредност плаца проценила на око 30 милиона долара (не зна се како су вредновали срушену зграду Маршалата), док су Американци то исто проценили на 15 милиона, по којој су га и добили. Са друге стране, према наводима бившег амбасадора СРЈ у Вашингтону Небојше Вујовића, ради се о 11 милиона, које је он успео да "испреговара" и да се ради о вредности голог земљишта и то по "тржишним" условима, али које су одређивали Американци: "САД су процениле користећи аудит америчких ревизорских кућа да је вредност земљишта девет милиона долара. Влада Србије и премијер Војислав Kоштуница ово нису прихватили и ја сам отишао на преговоре у америчку резиденцију у Ужичку улицу... После преговора од месец и више дана, успео сам да, уз сагласност владе, подигнем цену на 11 милиона долара. Дакле, земљиште није поклоњено него је продато по тржишним условима и у складу са проценама наших ревизорских кућа."
Овај чин аналоган је томе да Србија купи плац од четири хектара поред Беле куће у Вашингтону по цени коју сама одреди, а пре тога бомбардује зграду која се тамо налази, после чега би на том месту саградила тврђаву у коју би сместила амбасаду и одред својих специјалних оружаних снага. Звучи као научна фантастика.
Због тога би данас, уместо измештања мртвог маршала из Куће цвећа "тамо где му је место", најпре требало тражити измештање његових "наследника" из Маршалата, такође тамо где им је место у складу са конвенцијама о дипломатским односима. Или, тражити, можда незамисливо, али ипак реципрочно, четири хектара поред Беле куће у Вашингтону за исту намену. Не мора да буде српска амбасада, може и руска.
А Чича Дража? Он већ има споменик у Београду – у виду дела које би могло да буде постављено, онако како је градоначелник Београда и предложио, на платоу испод Теразија.