Бри(к)селски процеси
Као што каже народна мудрост, Богу се моли, али ни ђавола не срди. У Казањ је послата делегација која је тако одређена да се тиме шаље јасна порука да је Србија тамо присутна на највишем реално могућем нивоу
Ових дана као да се Србији наметнуло чувено питање, само у донекле измењеном облику – којем ће се "царству" приволети, "царству" бриселскоме или "царству" брикс-елскоме?
Све је некако почело личном поруком председника Путина са скупа у Владивостоку почетком септембра ове године, упућену председнику Србије Александру Вучићу преко потпредседника Владе Србије, да дође у Казањ на самит БРИКС-а: "Пренесите поздраве председнику Вучићу. Чекамо га на догађајима у оквиру састанка лидера БРИКС-а у Казању. Послали смо вам позив, надам се да ће га господин председник прихватити".
Наравно, одмах после тога уследила су питања српском председнику који је у први мах одговорио тако да се дало наслутити да неће ићи у Казањ: "Добио сам врло љубазан позив да се придружим БРИKС-овом самиту 23. и 24. октобра. Ми за тада имамо важне госте из иностранства, али да не бих говорио сада, полако, имамо много важних и посета и долазака и одлазака, о томе ћемо тамо око 10. октобра да причамо... Kако то клинци кажу - гужва у шеснаестерцу. Имамо и Њујорк, и већ сада знам да ћу имати разговоре са најмање шест председника и са најмање седам или осам премијера на маргинама седнице Генералне скупштине УН."
Догађај године
Испоставило се да су назнаке биле исправне. Српски председник није отишао у Казањ, није ни председник владе, већ четири министра на челу са потпредседником владе Александром Вулином. Гужва у шеснаестерцу значила је следеће – уместо у Казањ председник је отпутовао у Комарно у Словачку, где се сусрео са Орбаном и Фицом, после тога у Београду се сусрео са пољским премијером Туском и грчким премијером Мицотакисом и на крају наравно са Фон дер Лајен. Десетак дана раније био је у Берлину на самиту тзв. Берлинског процеса који са тачке виђења Немачке као оснивача овог процеса види Косово (без Метохије у називу) као шесту државу тзв. Западног Балкана. Поред тога, велики публицитет дат је финансијском аранжману од шест милијарди евра у оквиру нечега што се назива план раста за тзв. Западни Балкан. Све то медијски је покривало самит БРИКС-а и неодлазак на највишем нивоу.
Самит у Казању где су се сусрели лидери Русије, Кине, Индије и других земаља тзв. Глобалног југа свакако је представљао највећи и најзначајнији међународни догађај ове године. Оправдано је онда поставити питање зашто српски председник није прихватио љубазни позив и искористио прилику да буде и лично присутан на таквом скупу. Одговор се крије у детаљима и тзв. подразумеваном "европском путу" на који смо интернирани 2000. године, а да нас око поласка нико није ни питао, а свако прерано искакање носи велике опасности.
Као мантра се понавља та фраза о европском путу. Међутим, нико више и не зна шта то уопште значи. Србија је одувек у Европи, па се не може налазити на путу ка Европи. Неко би могао рећи да је то пут у Европску унију кроз реформе и прихватање разних евроунијских вредности. Међутим и ту постоје проблеми. Слобода медија је једна од тих вредности, а видимо да је тамо нема. Руски медији су забрањени под изговором да нису медији, него пропаганда. Поштовање права је друга вредност, а ни тога нема. Резолуција 1244 Савета безбедности УН се не поштује под изговором да су се околности промениле итд.
Нова мантра
Излазак Велике Британије из Европске уније представља цепање или распадање тог савеза с обзиром на значај који је та држава за саму унију по својим геополитичким, војним и економским потенцијалима имала. Мада, с обзиром да је енглески језик задржан као службени, иако никоме у тој унији није матерњи, могло би да се каже да је Британија на тај начин остала у унији. Зато када немачки канцелар Олаф Шолц изјављује да Европска унија не може да буде комплетна без земаља тзв. Западног Балкана, губи две ствари из вида. Прво је иступање Велике Британије, а друго да ни Србија не може да буде комплетна без Косова и Метохије.
Да Европска унија није комплетна без Србије поновио је и премијер Пољске Доналд Туск на конференцији за штампу у Београду пошто га је српски председник означио као "кривца" што није тог дана у казању са Путином, Сијем, Модијем и другим лидерима БРИКС-а. Изгледа да је та фраза о комплетности Европске уније са некомплетном Србијом и без Велике Британије, заиста постала нека нова мантра за спиновање стварности. (И Шолц и Туск сматрају да је Косово независна држава, да Србија треба да га призна како би била примљена у Европску унију. Шолц је чак само неколико месеци раније био подносилац резолуције о Сребреници на Генералној скупштини Уједињених нација, а коју је и Туск подржао). Тада је донета исправна одлука да све оне државе које су гласале за ту резолуцију највише могу да нам буду партнери, о они други који су стали тада на нашу страну, биће сматрани за пријатеље.
Шта се онда догодило, па да председник Србије не оде у Казањ код пријатеља, већ да одлучи да предност да састанку са партнером Доналдом Туском у Београду? Очигледно је да је из Европске уније извршен велики притисак. Шта све тај притисак подразумева може да се наслућује, али се засигурно односи на Косово и Метохију и друга политичка, али и економска питања. Суочен са свим тим притисцима председник Србије је донео рационалну и прагматичну одлуку у складу са народном метафором – Богу се моли, али ни ђавола не срди.
У Казањ је послата делегација која је тако одређена да се тиме шаље јасна порука да је Србија тамо присутна на највишем реално могућем нивоу. Није нимало занемарљиво да је у делегацији и министар одбране. Са једне стране, на тај начин одбијени су, вероватно припремљени велики политичко-економски напади, а са друге, није се догодио изостанак са тог значајног скупа. Такође, добило се на времену да се неке кључне геополитичке одлуке донесу после победе Русије у Украјини и Трампа у Сједињеним Америчким Државама.
