Да ли ће Венецуела остати боливарска?

Шпански свештеник Бартоломеј де лас Казас у свом спису Кратак извештај о уништењу Индијанаца (Brevísima relación de la destrucción de las Indias) из 1552. године, оставио је своје лично сведочанство о освајањима шпанских конквистадора у Јужној Америци.

Лас Казас се борио против тадашње теорије праведног рата и тзв. законите употребе силе против староседелаца у Јужној Америци која је подразумевала да су они кривобошци и по својој природи робови. Према Казасовом сведочењу, ови освајачи уништили су велике и разнолике народе, заувек су нестали многи језици, а "окрутним безакоњем и безбожношћу [] поубијали, затрли и у пакао послали од четири до пет милиона ових невиних становника. [] У свим покрајинама, где би дошли, пре него што би ухватили врховног поглавицу, Шпанце су Индијанци примали с песмом и плесом и доносили им на дар велике количине злата. Освајачи, да улију страх у целом крају, за узврат су их клали и секли".

Однос освајача и освојених, био је потпуно супротан.

Тадашњи Кубанци веровали су да су Шпанци неки божји изасланици који су допловили са неба, јер су им бродска једра личила на крила, а Шпанци су о њима једноставно мислили да су дивљаци, мада су често сумњали да су уопште људи. О третману према тадашњим Кубанцима говори и чињеница да је за Колумба главну драгоценост представљало неколико домородаца које је повео за собом и показао шпанској краљици Изабели која је била његова главна заштитница.

Утицај Лас Казаса је засигурно био велики и на Симона Боливара који се у првој половини 19. века борио за ослобођење латиноамеричких народа, али и на друге револуционаре у овим земљама. У том смислу може да се спомене покрет индигениста у Перуу и Мексику.

Индигенизам је покрет који идеолошки стоји насупрот хиспанизму и подразумева борбу за одбрану аутентичних културних и језичких разлика, па чак и надокнаду за недела колонијалних освајача. Чини се да, када су та недела у питању, можда највеће представља оно које се тиче језичког и религиозног идентитета. Ови народи су током вишевековне западне колонијалне доминације готово у потпуности изгубили свој претходни језички идентитет и данас углавном говоре језиком првобитних освајача.

Велики кубански песник и револуционар Хосе Марти сматрао је да идентитет треба тражити негде у прожимању аутохтоних и новопримљених хиспанистичких културних вредности.Међутим, то му није сметало да као главни мото своје борбе постави следеће: "Куба мора да буде слободна од Сједињених Држава исто као и од Шпаније."

Ове Мартијеве речи представљају парадигму онога што би могло да се назове филозофија ослобођења, која је и данас актуелна у Латинској Америци, а понајвише, могло би се рећи, у Боливарској Републици Венецуели. Оно што важи за Кубу, још више важи за Венецуелу, зато што, поред осталог, има највеће резерве нафте на свету.

Николас Мадуро, легални председник Венецуеле, суверене државе, признате у Уједињеним нацијама, као и његова жена Силија Флорес, киднаповани су у војној акцији Сједињених Америчких Држава 3. јануара ове године, на исти дан када је пре 36 година отет председник Панаме Мануел Норијега који је такође оптужен за трговину дрогом. Американци очигледно воле симболику датума што су и у нашем случају потврдили.

Амерички председник Доналд Трамп ову акцију види као законито хапшење оних који су пред америчким судом оптужени за тзв. наркотероризам, рекавши да ће се "обоје сада суочити са америчком правдом".

Ово није преседан, Трамп је само потврдио да међународно право не обавезује. У супротном, он би морао да допусти да је такође законито да нека друга сила оптужи, на пример, Нетанјахуа за ратне злочине, зароби га и изведе изведе пред свој суд. Можда баш због таквих импликација, Трамп је поводом отмице Мадура рекао да не постоји друга сила која би овакву акцију могла да изведе, тј. да то могу да учине само они. Као да је изазвао друге – пробајте, ако можете.

Другим речима, он је свету ставио до знања следеће – ми имамо моћ да ово урадимо (а ви други је немате) и зато на то имамо и право, тј. право произлази из моћи.

Нешто слично Атињани су поручили Мељанима у чувеној опсади острва и мале државе Мел 416. године п.н.е. У преговорима који су између њих вођени Атињани су инсистирали на томе да при неједнаким односима снага јачи спроводи оно што може уколико је то у складу са његовим интересима, а слабији мора да попушта. Суштина политике у том погледу огледа се у односу снага, а право и неправо само су лепе речи иза којих та суштина остаје сакривена.

Професор Џефри Сакс поводом отмице Мадура изјавио је да Сједињене Државе намерно покушавају да униште и привид постојања међународног права и тим поводом је упозорио да неће стати код Венецуеле, а да ће острво Гренланд врло вероватно убрзо доћи на ред: "Не знам како ће се Европа осећати када Трамп окупира Гренланд. Али, немојте се изненадити када се то догоди." 

Сакс с правом упозорава, али и сам Трамп је о томе отворено говорио. Поводом ових догађаја, он је посебно истакао да се Сједињене Државе на одређени начин враћају Монроовој доктрини из 1823. године која претпоставља њихову доминацију над целим америчким континентом. (О Монроовој доктрини писали смо пре две године у тексту "Боливар и Монроова доктрина")

Амерички новинар Такер Карлсон, са друге стране, такође исправно указује да Венецуела није имала никакво дуговање према ММФ-у, да је имала властиту централну банку коју нису контролисали Ротшилди, да је лихварење у Венецуели забрањено законом итд.

Мадуро је био верни настављач и следбеник боливарског социјализма који је установио Уго Чавез 2002. године. Обесправљени народ у Венецуели добио је тада шансу да буде слободан. Пет милиона хектара земље подељено је беземљашима, а нафтна компанија "Петролеос де Венесуела" и изворишта нафте на Ориноку враћена су народу Венецуеле.

Могло би се рећи да су два главна циља америчке операције.

Први је да се Сједињеним Државама врате изворишта нафте која они сматрају за своја и други, да се боливарски социјализам елиминише и Венецуела поново постане америчка колонија у којој ће "диван" народ, како каже Трамп, живети срећно до краја живота као у дивним холивудским филмовима. Међутим, да би се Трампови циљеви остварили, Американци морају чизмом стати у Венецуелу и обезбедити да венецуеланска нафта поново буде америчка на добробит венецуеланског народа. То се за сада није десило. И тешко да се може десити, јер Американци су имали моћ за спектакл, да упадну, отму и побегну, али моћ да војно окупирају Венецуелу немају.

Власт се у Венецуели за сада није променила. Венецуелански врховни суд прогласио је потпредседницу Делси Родригез за вршиоца дужности председника, а она је у свом досадашњем деловању и истрајавању у борби за боливарски социјализам и очување слободе, нарочито у односу на Сједињене Америчке Државе, можда и тежи противник од Мадура.

У својим изјавама она је најавила сваки, па и војни отпор америчкој агресији.

Главно питање поводом отмице није у томе како се то све догодило, да ли је било издаје и ко је издао, или постоји ли неки тајни договор, већ у томе да ли ће Венецуела остати антиимперијалистичка боливарска република, тј. да ли ће приходи венецуеланских компанија бити на добробит народа којем и припадају, или ће постати нешто туђе.

На Делси Родригез, чији отац је мучен у затворима ЦИА, велики је изазов, јер се она налази на идеолошки дијаметралној позицији у односу на америчког председника.