Колумне и интервјуи
Српска државност и Сретение
Сретењски устав, има посебну вредност, јер је њиме, иако још увек под османском врховном влашћу, Србија требало да добије модерно грађанско уређење, по узору на принципе просветитељства и француске револуције
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је донет први српски модерни устав. Писац тог устава Димитрије Давидовић као узор имао је уставе Француске и Белгије. На исти дан започео је и први српски устанак збором у Орашцу 1804. године.
Сретење је на тај начин ушло у историју као дан у којем се на специфичан начин спајају верски празник којим се обележава улазак Христов у Јерусалим и два историјска догађаја имају велику важност за српску државотворност.
И један и други део су процеса, који се у историји означава и као српска револуција, а који је довео признања пуне независности на Берлинском конгресу 1878. године.
Законом о државним и другим празницима у Републици Србији из 2001. године Сретење је у Члану 1. одређено као "државни празник Републике Србије ‒ Дан државности Србије, спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Kрагујевцу 1835. године издан и заклетвом потврђен први Устав Kњажевства Сербије". Први пут обележен је следеће, 2002. године.
Од 1990. до 2001. године, Дан државности био је 28. март, чиме се обележавао догађај из 1989. године, када је на тај дан Скупштина СР Србије усвојила амандмане на Устав СР Србије и укинула одређена овлашћења која су аутономне покрајине имале на основу устава СФРЈ из 1974. године.
Ова одлука такође има велики значај, јер је тиме спречена будућа сепарација Југославије на осам делова, тј. распарчавање и Србије заједно са Југославијом. Пре тога, ни за време Југославије, а ни у време Краљевине Србије није се обележавао дан државности.
Сретењски устав, има посебну вредност, јер је њиме, иако још увек под османском врховном влашћу, Србија требало да добије модерно грађанско уређење, по узору на принципе просветитељства и француске револуције, пре свега на Декларацију о људским правима. Власт је тим уставом, подељена на законодавну, извршну и судску, што је за то доба у Европи било и храбро и напредно у исто време.
Доношењу устава претходила је Милетина буна, због које је кнез Милош заправо био приморан да сазове велику народну скупштину на Сретење 1835. године.
Српски народ је у овом догађају показао своју сувереност, јер су устав изгласали његови представници. Тиме што је потврђена кнежева власт, није изгубљена сувереност народа. Конституцијом је устављена кнежевкса власт.
Сретењски устав није доживео пуну практичну примену, јер је био превише либералан и републикански. тј. практично је забранио ропство, укинуо феудалне односе и ограничио кнежеву власт. Због тога су против тог устава били, поред Османског и Аустријско и Руско царство. Устав је потрајао само 55 дана, а његов писац Димитрије Давидовић, умро је само три године касније, у својој 48. години.
Сва три догађаја – Карађорђев устанак, Сретењски устав и уставни амандмани из 1989. године имају велику историјску тежину, али је врло упитно може ли се било који од њих одредити као оно што стоји као arche српске државотворности, тј. као оно што стоји на почетку. Дан српске државности требало би да обележава неки догађај из даље прошлости.
Аргументи доносилаца закона из 2001. године који су изабрали Сретење као Дан државности углавном се заснивају на томе да је у питању модерна државност и да постоји дисконтинуитет са средњовековном српском државом. Међутим, погрешно је модерну државност сводити на државност уопште, јер се тиме српска државотворност скраћује барем за шест, а можда и више векова.
Такође, ни аргумент дисконтинуитета није добар, јер постоји континуитет у духовном и заветном смислу, а доба под османском влашћу може да се третира као вишевековна политичка окупација. Доба окупације постојало је и у модерно доба за време Првог и Другог светског рата.
Српска средњовековна државност заснована је на два веома важна документа – Законоправилу Светогa Саве из 1219. и Душановом законику из 1349. и 1354. године. Ови правни докуметни имају конститутивни значај, јер утемељују црквено-правни поредак у српским земљама. Српска држава је захваљјући овим документима свакако ушла у ред историјских државотворних народа.
Постоји нешто заједничко у историјски различитим облицима политичког уређења ранијих времена и модерног доба. Та заједничка особина састоји се у томе да је у питању организована друштвена заједница са тачно одређеним политичким системом, тј. да постоји суверена власт са законодавним, извршним и судским органима.
Имајући у виду и дефиницију државе из међународног документа познатог као "Монтевидејска конвенција" из 1933. године, ратификованог у Лиги народа 1936. године, четири су критеријума суверености државе. То су стално становништво, дефинисана територија, сопствена влада и способност да се улази у односе са другим државама.
Све ове критеријуме испуњавале су средњовековне српске државе, тако да би почетак српске државности требало тражити најкасније у средњем веку у немањићкој Србији и то пре свега у Законоправилу Светога Саве које, да нагласимо, није уређивало само црквене, већ и опште друштвене односе.
На тај начин српска државност не би била сведена на два века, а историјски и друштвени услови настанка и уређења српске државе боље би се осветлили преко канонских и правних докумената као и њиховог утицаја на даљи развој правног система наше државе.
На тај начин и у нашем колективном духу била би присутнија свест о старини и јединству српског народа. А Сретењски устав и први српски устанак требало би обележавати онако како ти догађаји и заслужују – као почетак констиутисања модерне српске државе.
Празник који би обележавао те догађаје требало би и да се зове Дан модерне државности.
Live
