Иранска криза која је настала после америчког напада на ову земљу, прети да изазове светску кризу. Међутим, за сада се креће у границама контролисаног сукоба. Као главни разлог за израелско-америчку агресију на Иран обично се наводи претња која произлази из иранског нуклеарног програма. У питању је пре свега егзистенцијална претња за државу Израел.
Није да и сам Иран различитим изјавама и деловањем није томе дао повода, али чини се да главна ствар није у томе, већ да главни узрок напада на Иран јавности остаје донекле сакривен. Као што је говорио Хераклит, природа воли да се скрива.
Чини се да је прави узрок америчког напада на Иран оно што је од кључне важности за очување америчке светске хегемоније – петродолар. Американци су заправо били принуђени да се упусте у овако ризичан подухват, као што су се пре тога ангажовали у Либији 2011. године – када су практично омогућили линчовање Гадафија – и недавно у Венецуели, када су киднаповали легално изабраног председника Николаса Мадура.
И Гадафи и Мадуро нису хтели да продају нафту само за доларе. То је био њихов највећи грех.
Иран је просто дошао на ред. Он је велики произвођач нафте, а нафту такође не жели да продаје само у доларима, што чине све остале земље Персијског залива. Иран, дакле, није у систему петродолара и зато не припада америчкој сфери утицаја. Насупрот томе, он припада организацији БРИКС, а један од главних циљева те организације јесте дедоларизација света. Иран као велики произвођач нафте у томе игра веома важну улогу.
Није се случајно десило да ирански звaничници дају изјаву да кроз Ормуски мореуз могу да прођу танкери који нафту плаћају у кинеским јуанима. У том погледу у овом сукобу важна је и улога Русије и Кине као моћних савезника Ирана. Иран је у стању да пружа овакав, активан, упоран и жесток отпор, и зато што има подршку Русије и Кине, али пре свега што је и сам успео да изгради капацитете за ових 47 година постојања Исламске републике.
Са друге стране, Иран је стара држава са миленијумским континуитетом постојања. Американци, па и сам Трамп можда нису у стању да то разумеју — дуго постојање неке цивилизације.
Шта је петродолар и зашто је тако важан за Сједињене Америчке Државе?
У питању је специфична симбиоза нафте и долара која утиче на цену скоро свега што купујемо. То је на неки начин она смитовска невидљива рука тржишта. Петродолар или нафтни долар настао је на основу договора Сједињених Држава и Саудијске Арабије 1974. године. Он је заменио златни долар, чије нестајање је обелоданио три године раније амерички председник Никсон, и тиме на неки начин укинуо договор из Бретон Вудса.
До почетка Великог рата Британија је била лидер у светским трговинским операцијама, а фунта је важила, условно речено, за светску резервну валуту. Међутим, по завршетку рата ситуација се значајно променила. Европске силе ослабиле су због активног учешћа у рату, а потребу за новцем којим су финансирана ратна дејства решавале су кредитима које су узимале од Сједињених Америчких Држава којима су тим новцем плаћале наоружање. Захваљујући томе САД су преузеле лидерство у светској економији. После Другог светског рата, готово по истом принципу, Американци су учврстили своје лидерство и постали су скоро неприкосновени.
У условима када се у америчким трезорима налазило око три четвртине светских резерви злата у јулу 1944. године долази до чувене конференције у Бретон Вудсу на којој је, између осталог, договорено следеће:
амерички долар постаје светска валута
стабилност долара обезбеђује се тако што се он везује за злато по паритету — 35 долара за 1 унцу злата.
Тако је настала светска хегемонија долара, који је најпре имао златну подлогу, а данас уместо злата, на један врло специфичан начин ту улогу има нафта.
Како је дошло до те промене?
Економски опоравак европских земаља, пре свега Немачке и Француске са једне стране и Јапана са друге, донекле је угрозио америчку економску доминацију и смањило потражњу за доларом. Како би сачувале своју позицију, Сједињене Државе почеле су да штампају новац без покрића у злату. Тиме је дошло до кршења договора из Бретон Вудса.
Долар је средином 60-их година престао да има златну подлогу, а тиме је дошло и до пада његове вредности. Прва је реаговала Француска, која је 1965. године повукла своје злато из америчких трезора. Онда су то почеле да чине и друге државе, тако да је количина злата у америчким трезорима врло брзо смањена за око 50 одсто. Ситуација је постала неодржива и зато је 1971. дошло до тзв. Никсоновог шока – долар више нема златну подлогу. Међутим и даље је остао светска валута, пошто је је поверење у долар опстало због снаге америчке економије.
Ипак, такво стање није било одрживо дугорочно. Сједињене Америчке Државе направиле су стратешки договор са Саудијском Арабијом 1974. године. Договор је подразумевао да Саудијци свим купцима без изузетка продају своју нафту искључиво у америчким доларима. Заузврат, Саудијска Арабија добила је америчку војну заштиту. И тако је настало оно што називамо петродолар, тј. нафта је на један специфичан, може се рећи генијално смишљен начин, постала подлога вредности америчке валуте.
После Саудијске Арабије, као главног играча у ОПЕК-у, то су учиниле и остале земље које производе нафту. Зашто је ово важно? Због тога што било која земља да би купила нафту, прво је морала да набави доларе, тако што би или трговала са Сједињеним Државама или на глобалном тржишту куповала доларе. Тако је настала огромна потражња за доларима која је Америку учинила финансијском суперсилом. А финансијска моћ условила је и политичку моћ.
Дакле, Трамп је у праву да се сва америчка моћ заснива на нафтном долару. Зато је морао да нападне Иран, који је једина земља у Персијском заливу која није у том систему и дугорочно игра веома важну улогу у дедоларизацији света за коју се залаже БРИКС.
Сва војна моћ Сједињених Држава нестала би ако би нестао петродолар, јер Американци не би могли да финансирају своју војну и ратну машинерију. Такође, Иран је показао још једну веома важну ствар: да Американци већ сад не могу да испуне свој део договора из 1974. године, који се тиче војне заштите земаља произвођача нафте на Блиском истоку.