У Требињу и Никшићу управо је одржан девети по реду Српски филозофски симпозијум (СоФоС). Уводно предавање одржао је дугогодишњи главни и одговорни уредник Радио Београда 2 Ђорђе Малавразић.
Он је посебно истакао да се у разматрању односа између државе и медијске културе, посебан акценат ставља на разматрање медијске етике и етике у управљању државом. У прошлости, али и данас, према његовим речима, њихов однос био је врло сложен.
Држава је по правилу била покровитељ великих културних подухвата и власник и оснивач масовних медија, а истовремено и њихов усмеривач, контролор и цензор у складу са својим интересима. Данас се, међутим, насупрот томе, тражи одвајање медија од државне управе и у ту сврху се оснивају поједини јавни медијски сервиси који зато што су јавни, нису државни.
Али шта то значи да су јавни? Шта је јавност? Можда је друштво. Али, онда се враћамо на друштвену својину, коју су ти исти са Запада тражили да укинемо као остатак оног "ужасног" социјалистичког система.
У том погледу Малавразић је рекао и следеће: "Данас је реткост да су медији директно у државном власништву, томе се изричито тежи у европском законодавству. У савременим околностима, јавни медијски сервиси нису довели до просперитета културе и због потискивања културе на маргину, државни период власништва је у том погледу био бољи. Такође, тај период је био бољи, барем у Србији и када је реч о локалним медијима, јер када су се формирали јавни сервиси, распао се систем локалних радио станица у Нишу, Крагујевцу, Краљеву... Тек предстоји период када ће се однос државе и медијске културе изнова разматрати и проналазити нека нова решења".
Овогодишња тема СоФоСа – држава и медијска култура, представљала је посебан изазов за истраживање и посебно је важна за наше оскудно време које се често одређује и као време постистине. У том погледу можемо да парафразирамо чувеног песника и филозофа из доба раног немачког романтизма Фридриха Хелдерлина и поставимо питање – чему медији у оскудно време?
Постистина као оно што је "после" истине, индиферентна је у односу на чињенице, у складу са принципом – тим горе по чињенице. Међутим, можда је још важније што је она индиферентна и у односу на добро и зло. Новинари као медијски радници данас су често креативни као песници и књижевници и други уметници који у својим делима немају обавезе према истини. Новинари тако постају модерни уметници.
Медији као постистински креативни инструментаријум имају важну, можда и кључну улогу.
Владавина постистине као својеврсна тиранија тајних центара моћи, не преза од тога да се униште предања и традиција, а тиме и скоро целокупна историја, уколико је то у складу са њиховим интересима. Постистински установљен разум ствара слику новог човека, обраћајући се оном старом тако што примењује хегеловско "лукавство ума" – мисливши да ради за себе, своју удобност и своје личне интересе, стари човек заправо ради у корист туђих тајних интереса, постајући нови дигитализовани, тј. цифровани човек.
Овде је можда боље употребити одавно усвојену реч "цифра", уместо енглеске речи "digit". Нови човек као цифровани човек, како је објављено у Давосу "неће имати ништа и биће срећан". Стари човек то још увек не узима довољно озбиљно. Наравно, све се то ради у име свеопштег напретка и добра старог човека. Стари режим претвара се у нови режим свеопштег дигитализованог/цифрованог надзора, прокламујући људска, па чак и дечија права и слободе, као да деца нису људи.
Новонастајуће доба надзора слично је оној тиранији разума о којој је писао и Хелдерлинов пријатељ Фридрих Шелинг који је то време с краја осамнаестог века одредио као малаксало, млитаво доба, које "од страха узмиче пред сваком пробуђеном, човеку својственом снагом [...]",па је као први филозофски принцип поставио апсолутну слободу. Човек није објект, сматрао је, већ субјект који не сме да буде инструментализован.
Слично је писао и Август Шлегел 1806. године:
"Наше време болује [...], од млитавости, неопредељености, распарчавања живота у сићушне, скучене разоноде и од неспособности да осети велике потребе, од општег пливања низ воду, без обзира на то у какве мочваре беде и срамоте може да однесе водена струја. Ово је насилничко време, које ставља на тешке пробе, време одређено, или да из дуге, неизрециве несреће извуче и створи нов облик ствари, или пак да целокупну европску културу уништи, наметнувши јој једноличан јарам."
СоФоС као да преноси ове тешке речи и Хелдерлина и Шелинга и Шлегела са краја осамнаестог и почетка деветнаестог века у наше време, постављајући као своју кровну, тему филозофију и слободу. На тај начин проблематизује се и актуализује управо то да ли и данашњи човек болује од млитавости и опијености неком скученом разонодом и беспотребном аутоматизацијом, роботизацијом, дигитализацијом које се све одликују идиотизацијом човека и супериоризацијом машина и њихових софтвера који се чак именује као интелигенција, додуше артифицијелна, што води и настанку нове касте артифицијелних интелектуалаца.
Ово се најбоље може сагледати на два примера:
1. Некада, у време аналогне фотографије постојали су фото-апарати које смо колоквијално називали "идиоти" зато што су све "умели" сами око снимања фотографија. Човек је требало само да стави филм, кадрира и "шкљоцне". Међутим, ако би некога требало уопште звати "идиотом" у том погледу, то свакако није тај фото-апарат, јер он је тај који "зна" како да подеси бленду и експозицију, човек који га је користио, о томе, по правилу, није знао ништа.
2. Тзв. паметне табле у школама требало би да замене старе "глупе" табле. Међутим, и овде се од ученика тражи да мање зна, да се мање труди, да се мање напреже око своје моторике која је повезана и са когнитивним способностима, да не мора брише и пише служећи се природним материјалима – кредом и водом. А за паметне ђаке потребне су глупе табле. Многи богаташи, држећи се овог принципа, своју децу шаљу у школе, делује парадоксално, које су скупе и због тога што се тамо пише кредом и брише сунђером и водом.