Израз "санитарни кордон" (фр. cordon sanitaire) или "здравствени појас", као што и сама реч каже, изворно има медицинско-здравствену конотацију.
За разлику од карантина који, по правилу, представља привремену присилну изолацију људи и животиња који долазе из подручја које је захваћено неком заразом, санитарни кордон представља тоталну блокаду зараженог подручја.
Занимљиво је да су карантин први користили Дубровчани 1377. године због епидемије "црне смрти" односно куге, (о чему је писао и Њујорк тајмс). Изоловани су обично боравили четрдесет дана (одатле и назив карантин) на местима који су називани лазарети.
Први филозоф који је описао сопствено искуство боравка у лазарету, био је Жан-Жак Русо (Види: Jean-Jacque Rousseau, Les Confession, 1782). У овом делу, "литерарно изврсним стилом", како наводи Ђ. Малавразић, Русо пише како је 1743. године брод којим је пловио према Венецији био принуђен да се због епидемије куге задржи три недеље у изолацији у Ђенови. Једини он од свих чланова посаде и путника одлучио је да не буде на броду у изолацији, већ да се усели у лазарет на обали. (Види о томе: Ђорђе Малавразић, "Лазарет као метафора", у: Патриотизам у доба пандемије, зборник радова, Институт за политичке студије, Српско филозофско друштво, Београд, 2022).
Израз "санитарни кордон" има и своје пренесено геополитичко значење.
Најчешће се користи у погледу односа Запада према Русији и одражава различите непријатељске акције у прошлости, али и у наше време. Оне могу да имају различите мотиве, али њихова природа остала је непромењена – направити заштитни појас око Русије како би се спречио њен било какав значајан утицај у Европи. Тај појас чиниле су различите државе које се простиру од Балтика на северу до Црног мора на југу, у зависности од историјских околности.
На тај начин говорио је чак и председник Владе Француске Жорж Клемансо после Великог рата када је тражио да се направи заштитни "санитарни кордон" око Русије како би се спречила "комунистичка зараза".
Идеја "санитарног кордона" и данас је веома актуелна.
Главну улогу у успостављању тог кордона према Русији има НАТО, а у оквиру те алијансе свакако Сједињене Америчке Државе и посебно Британија после доласка Трампа по други пут на власт. Важан задатак у том погледу имају бивше балтичке совјетске републике, Пољска, Молдавија, Румунија, Бугарска и Грузија. У Грузији и Молдавији управо из тог разлога је врло нестабилна политичка ситуација, а у Грузији је 2009. године НАТО неуспешно започео прокси рат против Русије.
Румунија, са друге стране, иако је у току Великог рата до 1916. године била неутрална, а онда поражена и практично није учествовала у рату, добила је после рата Трансилванију, Бесарабију и Буковину. Иако је у току Другог светског рата била један од најоданијих Хитлерових савезника све до 1944. године, ипак је после рата задржала Трансилванију. Румунија је лако је примљена у НАТО (2004) и Европску унију (2007).
Данас је на линији ватре у оквиру "санитарног кордона" према Русији. Значај Румуније за атлантисте видљив је и по томе што је судским путем практично поништена изборна победа на председничким изборима Калину Ђорђескуу на председничким изборима 2025. године, а за кога се на Западу тврди да је проруски кандидат.
Логистички је можда најважнија Пољска, међутим, без Украјине овај кордон данас није довољно јак, што и сами украјински званичници веома често истичу. Улога Украјине слична је улози коју је обновљена пољска држава, на челу са Јозефом Пилсудским, имала после Великог рата.
Пољска је 1919. године напала Совјетски Савез са циљем да, између осталог, велики део данашње Украјине припоји тзв. Великој Пољској која би тако излазила на два мора. Занимљиво је да је Пилсудски у почетку био на страни Немачке и централних сила, да би пред крај рата прешао на страну Антанте. Тада су Пољску здушно помагале Сједињене Државе и Француска, шаљући јој велике количине наоружања, као што то Запад данас ради са Украјином.
На Западу се о овом пољско-совјетском рату 1919-1921. године углавном говори као о одбрани од бољшевика, а скоро потпуно занемарују барем две чињенице: Прва је већ поменути Клемансоов (али и других западних вођа) захтев за "санитарним кордоном" према Русији, а друга – да је Пољска изазвала овај рат.
Такође, Пољска је једва успела да одбрани Варшаву 1920. године када је после пољске офанзиве на Кијев, совјетска армија кренула у контраофанзиву. Одбрана Варшаве на Западу се описује као "чудо на Висли" и објашњава "генијалношћу" маршала Пилсудског.
Међутим, то "чудо на Висли" не би било могуће да није било западног оружја и војних саветника, пре свега из Француске. Један од француских војних саветника који је тада боравио у Пољској био је и Шарл де Гол.
Маршал Пилсудски био је са прекидима на власти у Пољској до своје смрти 1935. године. Краљ Александар Карађорђевић одликовао га је Орденом Карађорђеве звезде првог степена 1922. године, о чему је известила и Политика 5. јула исте године.
Нешто пре тога, Пилсудски је одликовао краља Александра орденом белог орла, највишим тадашњим пољским одликовањем. Како у истом чланку пише Политика "овом изменом одликовања између нашега краља и шефа пољске државе пријатељски односи између наше краљевине и Пољске биће још једном више обележени као срдачнији но што се то могло рећи пре годину дана".
Дакле, две версајске творевине – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Пољска, обе део "санитарног кордона" према Русији, развијају "интимне политичке и економске" односе, како такође тада наводи Политика.
Таква политичка интимизација, иако делује парадоксално да се једна русофобна држава као што је Пољска, политички интимизује са Карађорђевићима који су русофилни, била је могућа управо због политике "санитарног кордона" према Русији. Пољска је против сваке Русије, а Карађорђевићи против тадашње совјетске Русије.
У позадини је вероватно стајао утицај Француске која је у то време била политички блиска и са Пилсудским и са краљем Александром, а у исто време непријатељски настројена према совјетској Русији. Утицај Француске видљив је у том погледу и у обавештајном сектору. На састанку у Риги 1925. године састали су се војни представници Летоније, Естоније, Пољске и Румуније, а били су присутни и официри француске обавештајне службе који су вероватно деловали као нека врста координатора. Циљ тог састанка био је организовање обавештајног рада у Совјетском Савезу.
И прва и друга Југославија биле су део "санитарног кордона" према Русији, само на различите начине.
Од Србије и Срба атлантистички Запад и данас тражи исто. Тзв. европски пут, илити евроунијске интеграције Србије значе пре свега то да буде део тог заштитног "хигијенског" појаса према Русији. Зато се на Западу често говори о "малигном" утицају Русије.
Тзв. евроинтеграције нису добровољне, већ наметнуте и подразумевају да Русија на нашем простору не сме да буде значајније присутна ни на који начин, а званично одрицање произвело би реперкусије.
Када је легално изабрани председник Украјине Виктор Јанукович крајем 2013. године одложио потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, тј. није пристао да Украјина буде у "санитарном кордону", већ почетком 2014. године добио је оружану побуну и Мајдан. Свргнут је са власти уз свесрдну подршку Запада.
Српски фактор најпре је ослабљен кроз разбијање социјалистичке Југославије, затим кроз санкције УН из 1992, агресију на СРЈ 1999, сецесију Црне Горе 2006. и потом кроз признавање независности тзв. Косова 2008. године.
Са друге стране, Хрватска је најпре призната као независна држава у авнојевским границама 1992. године, а примљена у Европску унију 2013. године, иако се никада није покајала због геноцида над Србима из доба Независне Државе Хрватске 1941-1945. и иако је из садашње неовисне Хрватске етнички почишћено око 500 хиљада Срба, а убијено на хиљаде цивила. Европска унија не реагује на Томпсонове концерте који идеолошки мобилишу пола милијуна потенцијалних будућих војника. Није тешко претпоставити против кога.
Уместо осуде геноцида над Србима, ради се супротно кроз делегитимизовање Републике Српске као "геноцидне творевине" и посредно означавања Срба као геноцидног народа. Британија је 2016. године поднела Савету безбедности резолуцију о геноциду у Сребреници која је пропала пошто је Русија ставила вето. Немачка и Руанда поднеле су 2024. године сличну резолуцију Генералној скупштини УН која је "усвојена" мањином од 84 гласа.
Однос према Русији – у томе је суштина свих наших проблема са атлантистичким Западом. Све друго, па и статус Косова и Метохије, произлази из тога. Међутим, одрицањем од Руског света, одрекли бисмо се и свог идентитета, своје историје, вере и обичајности уопште. Има Срба који су то већ учинили.