Појам границе може да се одређује на различите начине. Онтолошки, његов садржај повезан је са разликовањем бића и не-бића. О томе се посебно расправљало у време предсократовске филозофије. У том погледу посебно се, према нашем мишљењу, издваја Парменидово учење о бићу које је једно, јер би више бића подразумевало границу која их раздваја, а граница је по својој природи не-биће, тј. ништа, пошто не припада ни једном од претпостављених многих бића.
Из тога следи да пошто је граница нужан услов за мноштвеност бића, а не постоји, онда ни много бића не може бити.
Филозофски, како пише Ј. Бабић, "граница је свако одређење којим се нешто раздваја од нечега другог. Али прецизно речено – раздвајање повлачи разграничење од свега и било чега другог, што је логичка карактеристика одређења, онога што представља основу сваке дефиниције".
Са друге стране, граница или гранична линија, иако је онтолошки нешто непостојеће, у пракси се третира као постојећа ствар и као оваплоћење друштвене конструктије (државе нпр.).
У том погледу Ј. Бабић с правом каже да је "посебно важан појам територије и државне границе (нешто чију смо директну важност зорно доживели, као понижење, долазећи овде, у Требиње, из Београда, некада главног града Југославије). Када се крећемо у простору, наилазимо на разна ограничења и нека од тих ограничења ће функционисати као границе". Међутим, те границе су заправо геометријске апстракције пројектоване на територију, тј. у чулностварносни свет. Другим речима, оно чега нема по себи, третира се у пракси као постојеће и сазнатљиво. У чулном свету границе су заиста свуда око нас, али су зато увек времените тј. променљивог карактера.
О том формално трајном, али заправо променљивом карактеру граница говори и Д. Симеуновић:
"Границе су увек биле и биће формално трајне, а заправо су врло померљиве линије. Та померљивост границе јесте њено веома важно својство, које се обично притом не признаје од стране оних који су границу успоставили, а истиче од стране оних који хоће да је преобликују (Види овде)."
Када је рушена Југославија, променљивост граница била је посебно видљива, ако се говори о државној целини, међутим, њене унутрашње границе које су успостављене после Другог светског рата на основу одлука Авноја и Комунистичке партије Југославије, остале су недирнуте. Запад је рушио тзв. недемократску комунистичку државу, али је, парадоксално томе, унутрашње границе које су успоставили комунисти, чувао и војном силом, грубо се мешајући на тај начин у унутрашња питања једне суверене државе (Југославије), у исто време не поштујући њене границе и њен суверенитет.
Важну улогу у томе одиграла је Европска економска заједница која у августу 1991. године формирала и Арбитражну комисију чији је циљ био да мировној конференцији о Југославији пружи саветодавна правна мишљења. Председник комисије био је Робер Бадентер (Robert Badinter) по коме се та комисија уобичајено назива Бадентерова комисија. Иначе, мировна конференција о Југославији првобитно је имала за циљ редефинисање и очување Југославије, али је после једностраног проглашења независности Словеније и Хрватске 8. октобра 1991. године, уместо да осуди нелегални сецесионизам, само променила своје циљеве и бавила се легализацијом сецесионизма. Критеријуми те легализације, формулисани на састанку министара иностраних послова ЕЕЗ у Бриселу 17. децембра 1991, опет парадоксално, подразумевали су, између осталог, поштовање одредби Повеље УН, Завршног акта из Хелсинкија и Париске повеље и поштовање принципа ненарушивости граница.
Бадентерова комисија одредила је унутрашње границе као државне, тако што је непримерено применила принцип uti possidetis, позивајући се на случај граничног спора Буркине Фасо и Малија и одлуку Међународног суда правде од 22. децембра 1986. Принцип uti possidetis подразумева да је промена унутрашњих граница легална, ако постоји договор субјеката федерације. Међутим, примена овог принципа тенденциозно је тумачила члан 5. Устава СФРЈ, који је подразумевао да су унутрашње границе важеће, само унутар заједничке државе, тј. неповредивост унутрашњих граница подразумевала је и неповредивост спољних.
У том погледу важно је поставити неколико питања: Како су и на којим принципима уопште створене авнојевске границе?
К. Чавошки пише о томе још 1986. године, позивајући се на стенографске белешке са седнице Председништва Авноја одржане 24. фебруара 1945. године. На основу тих бележака може да се види да у то време, поред шест република, фигурирају и области које у то време још увек нису припадале ни једној републици. У питању су 1) Војводина, 2) Косово и Метохија, 3) Санџак и 4) Панчево и Земун.
У напомени истих бележака такође стоји и следеће: "Словенија је узета у границама бивше Дравске бановине; Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине; Босна и Херцеговина у границама одређеним Берлинским уговором; Србија у границама пре Балканског рата са срезовима узетим од Бугарске Версајским миром; Македонија – југословенска територија јужно од Качаника и Ристовца; Црна Гора у границама пре Балканског рата, са Беранским и Которским срезом и Плавом и Гусињем" (Види: К. Чавошки, "Како су Тито и КПЈ цртали авнојевске границе", Књижевна реч бр. 291 од 25. децембра 1986).
Чавошки исправно примећује да су, осим Македоније, границе осталих федералних јединица узете у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима у распону од преко шездесет година – од 1878. до 1939. године. На то запажање може да се дода једна веома битна ствар. Једино је Србија у свим тим периодима била независна и међународно призната држава и ту своју државност унела у стварање Краљевине СХС.
За Србију су узете границе из 1912. године, што значи да су авнојевски принципи за Србију значили да обухвата преткумановску територију, која је слична Недићевој окупираној Србији (1941-1944). Са друге стране, као основа за Хрватску узете су границе Хрватске бановине из 1939. године које су донекле умањене границама Босне и Херцеговине из 1878. године.
Према сведочењу Милована Ђиласа, област Косова и Метохије планирана је да се прикључи Албанији која је требало да буде седма федерална јединица (Види овде). Тек када је то пропало, Косово и Метохија, као и Војводина прикључене су Србији, али као посебне покрајине које су касније уставом из 1974. године стекле de facto статус посебних субјеката федерације, иако су формално остале у саставу Србије.
Оно што је важило за Србију као својеврсна федерализација, није важило ни за једну другу републику, иако је Моша Пијаде давао такве предлоге за Српску Крајину. Томе се изричито супротставио споменути Милован Ђилас, али и Александар Ранковић. Нешто слично комунисти су урадили и са Русијом. Унутар СССР-а све совјетске републике биле су унитарне, осим Руске која је федерализована.
На основу свега овог може лако да се изведе закључак да су комунисти од 1928. године, па све до краја осамдесетих година спроводили политику која није била у српском националном интересу. Међутим, поставља се још важније питање:
Зашто је Запад у разбијању Југославије деловао комунистички – као следбеник Авноја? Другим речима, зашто су Европска економска заједница и њена арбитражна комисија били заштитници комунистичких граница унутар СФРЈ, а границе саме СФРЈ нису хтели да бране?