Србија и аутономије

Реч аутономија (αὐτονομία) је старохеленског порекла и састоји се од две речи, auto што значи сам(о) и nomos, што значи закон, тако да би могла да се преведе на српски језик као самозакоње или самозаконитост. Постоје различите врсте аутономије. Кант је, на пример, у својој филозофији велики значај давао аутономији као самоодређењу људске воље и на њој заснивао своје учење о моралу.

У овом тексту, бавићемо се превасходно политичком аутономијом у контексту српског националног питања.

Политичка аутономија обично претпоставља право неког мањег ентитета да унутар већег самостално управља и одлучује о одређеним питањима у складу са степеном аутономије, али тако да не угрожава државно уређење шире заједнице. На тај начин ентитет који ужива политичку аутономију налази се између две крајности, тј. између потпуне независности и потпуне потчињености.

Тој речи сродна је и српска реч "самоуправа" која је коришћена у филозофији Светозара Марковића који је тако насловио и своју познату књигу из 1872. године. У том делу он је нудио народно самоуправљање (аутономију), а друштво би било организовано по принципу "од доле према горе". Самоуправне/аутономне општине биле би основне јединице друштва које би имале контролу на својој територији у свим областима које су од важности за друштвено/државни живот. То се превасходно односи на судство, полицију и порески систем.

За време социјализма у Југославији самоуправа и аутономија били су значењски и у употребном смислу раздвојени. Самоуправа се односила на друштвено/економски систем, посебно од 1950. године када је уведено радничко самоуправљање и касније друштвена својина.

Са друге стране, израз аутономија користила се превасходно у друштвено-политичком и административном уређењу државе.

Нове комунистичке власти увеле су појам политичко-територијалне аутономије у свој федералистички концепт изградње социјалистичке Југославије. У основи тог уређења била је равноправност свих народа који су у њој живели. Међутим, иза тога крила се борба против тзв. српског хегемонизма, односно "српске буржоазије", што су комунисти и пре Другог светског рата заступали у складу са политиком Коминтерне, а посебно од конгреса у Дрездену.

За њих је Краљевина Југославија била "тамница народа" која као таква не треба ни да постоји. У току рата од тога су одустали, како би придобили српски народ на своју страну, али антисрпски карактер у политичком смислу је остао. Он се огледао и у томе што су Србију видели територијално слично и као немачки окупатори, тј. у преткумановским границама, или слично Недићевој Србији за време окупације 1941-1944. (О томе смо писали у претходном тексту: Види овде.)

Врло је необично и то како су комунисти са таквом идеологијом под Титовим вођством успели да на своју страну придобију британског премијера Винстона Черчила који је био огорчени противник комуниста и чак је заговарао наставак рата и војни сукоб са Совјетским Савезом.

Да подсетимо, југословенска влада све време је била у егзилу управо у Британији, а генерал Михајловић био је њен министар војни и командант југословенске војске у отаџбини. Зато је ту војску погрешно називати четничком.

Под Черчиловим утицајем на чело југословенске владе у Лондону, долази хрватски бан Шубашић, а после договора на јадранском острву Вис 1944. Титови партизани признати су као легална војска. Теза о великосрпској хегемонији остала је и новој Југославији, само је била донекле прикривена тезом о братству и јединству, а Срби су подељени тако да су живели у великом проценту у скоро свим новоформираним народним, касније социјалистичким републикама.

Поред тога, створене су и нове нације, а једино је Србија добила аутономне покрајине у свом саставу, а Стара Србија, или Вардарска бановина из доба Краљевине сасвим је одвојена и постала република Македонија. На тај начин Србија је умањена и федерализована. Као што смо такође писали у претходном тексту (Види овде), Косовско-метохијска област првобитно је требало да буде припојена Албанији у контексту стварања седме, албанске републике у Југославији.

Тек када су ти планови пропали, одлучено је да као аутономна област припадне Србији.

Са друге стране, историја Војводине као аутономије започиње као борба српског народа за слободу и самоуправу унутар аустријског царства. На чувеној мајској скупштини која је одржана у Сремским Карловцима 1848. године проглашена је Српска Војводина као самоуправна српска област.

Пуковник Стеван Шупљикац проглашен је за српског војводу, а карловачки архиепископ и митрополит Јосиф Рајачић за патријарха. Аустријски цар је то исте године озваничио. Територија Српске Војводине обухватала је Срем са Границом, Барању, Бачку са Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном и Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Српска Војводина имала је и грб и заставу који су били исти као и Кнежевине Србије.

С обзиром на то да се радило о аутономији Срба у туђем царству, приликом присаједињења Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, аутономија је постала беспредметна, јер су Срби од тада живели у сопственој држави. Међутим, после Другог светског рата то се променило. Комунисти су обновили, а могло би се рећи и злоупотребили идеју о аутономној Војводини из разлога које већ навели (борба против великосрпског хегемонизма) настојећи да српску федералну јединицу смање на територију сличну преткумановској, или Недићевој Србији под немачком окупацијом.

Формално су јој додали две покрајине, али практично их третирајући скоро као равноправне субјекте југословенске федерације.

Да би се то остварило, комунисти су организовали тзв. Скупштину изасланика народа Војводине – Срба, Мађара, Хрвата, и других, на којој су 31. јула 1945. године донели одлуку о мултинационалној Војводини и њеној аутономији, а која би се прикључила Србији.

Тако је Војводина, или Дунавска бановина из доба Краљевине, али без Барање која је поклоњена Хрватској, такође добила аутономију, али са суштинском променом – из Српске војводине у Војводину свих народа који у њој живе. Занимљиво је да Барања никакву аутономију није добила. Дакле, данашња Војводина је комунистички ентитет, тј. социјалистичка заоставштина, који је настао само из једног разлога – борбе против тзв. великосрпског хегемонизма.