Пандемија није одјављена

Реч пандемија (pandemos) потиче из грчког језика и састоји се из две речи сав, цео (pan) и народ (demos). То значи да, језички гледано, пандемија представља нешто што се односи на цео народ. Међутим, у уџбеницима епидемиологије обично се наводи да се ради о широкој распрострањености, најчешће, неке заразне болести. Другим речима, пандемија представља брзо ширење епидемије заразне болести на огромна пространства и заразу становништва више земаља, континената или целог света.

Пандемија се још назива и интензивна или глобална епидемија, дакле, одређује се посредством појма епидемије која се такође одређује као широка распрострањеност неке болести, али која има локални карактер.

Све се, тако, врти у зачараном кругу "широке распрострањености". Дакле, када хоћемо у контексту проглашења пандемије да добијемо одговор на питање шта је уопште пандемија, епидемиологија не даје задовољавајући, тј. адекватан одговор. Пандемија је пандемија, шта ту има да се пита, то је опште позната ствар, неко би рекао.

Међутим, ово питање је и те како важно и никако није опште место, јер, како смо могли да видимо и проживимо, али и даље да живимо у тзв. "stand by" или мирујућем стању пандемије, ове ствари одређују како живимо, а посебно како ћемо да живимо у ближој и даљој будућности.

Mирујуће стање

Пандемија није одјављена, а у средствима јавног информисања сваки дан добијамо обавештења о томе колико има позитивних на вирус SARS Cov 2 и колико је преминулих.

Ово мирујуће стање пандемије је тешко објаснити, пошто подразумева десетине хиљада "заражених" на месечом нивоу, а не спроводе се никакве мере, осим што се и даље инсистира на маскама у здравственим установама, иако је после оксфордског истраживања, ако не раније, сасвим јасно да маске, осим психолошког, немају медицинског ефекта. То се посебно односи на памучне маске из домаће радиности које немају чак ни медицински сертификат.

С времена на време појављују се подваријанте варијанти изворног вуханског вируса и вести о неким другим могућим опасностима које се тичу других болести, као што су на пример мајмунске богиње.

У епидемиолошким уџбеницима могу се пронаћи формулације у којима се каже да се заразне болести, по правилу, масовно појављују у току ратова, земљотреса, поплава, економских криза и других ванредних стања, што значајно повећава људске губитке у тим ситуацијама. Тешки су примери који могу да се наведу у том погледу, а можда је најупечатљивији онај из 1915. када је наша војска, али и цео народ страдао у епидемији трбушног тифуса. Велико је било страдање и у Другом светском рату од исте болести. Сви смо били свесни опасности од могуће заразе у великим поплавама које су нас задесиле 2014. године, када је највише страдао Обреновац, због чега су предузимане неопходне мере за њено спречавање.

А где су мере?

После проглашења пандемије, крајем марта 2020. године, људима старијим од 65 година било је забрањено да излазе из својих станова, многи људи су радили од куће или им је било потпуно или делимично забрањено да раде (фризери, козметичари, угоститељи и др.), деца нису ишла у школу, млађи су пратили "наставу" преко телевизије, а старији преко интернета, градски и међуградски превоз није радио, а викендом је важила потпуна забрана кретања.

Лекари из Кризног штаба били су љути зато што смо "олако схватили опасност од ове болести и даље се интензивно дружимо и покушавамо да избегнемо мере које је неопходно да поштујемо – изолацију и дистанцирање, да бисмо спречили ширење вируса". Тог дана на почетку проглашене пандемије регистровано је 115 случајева са позитивним тестом. У последње време на дневном нивоу се региструје од неколико стотина до скоро хиљаду позитивних случајева, а готово никакве мере нису на снази.

У Украјини рат је однео пандемију. Када је почела руска специјална операција пандемија је била у току, на снази су биле озбиљне мере ограничавања кретања, увођени су аусвајси, а посебно су биле изразите мере које су се односиле на путовања у иностранство.

Та путовања условљавана су вакцинацијом или тестирањима. То је добро осетио Новак Ђоковић у Аустралији. Милиони људи напустили су Украјину, а мере које су до тада биле на снази једноставно су укинуте, без медицинског оправдања. У самој Украјини, због ратног стања и немогућности спровођења до тада спровођених заштитних мера, као и хигијенске ситуације која је, посебно на фронту, у рововима, свакако лошија него у мирнодопском стању, епидемиолошка ситуација могла је само да буде погоршана.

"Невидљиви непријатељ"

Међутим, насупрот томе, пандемија је тамо волшебно нестала. После тога, мада не нужно и због тога, ублажена је и у остатку света, а мере су или укинуте или драстично ублажене. Тако је дошло до овог "stand by" стања.

На чудан, али не и необјашњив начин пандемија и украјинска криза су две повезане ствари. И борбена терминологија која је коришћена у Светској здравственој организацији и преливана на кризне штабове светских влада на почетку пандемије указује на то – "невидљиви непријатељ", "ратно стање", "напад на вирус" и др. Пандемијско "ратно стање" прерасло је у право ратно стање, а "невидљиви непријатељ" постао је видљив.

У окриљу проглашене пандемије одвијају се процеси у образовању, култури, економији и уопште у друштвеном животу. Свеопшта дигитализација и прелазак на on line функционисање се масовно испробавају. Ти процеси, међутим, не би могли да се догађају да није проглашена пандемија.

Ради се о преломном времену које би требало да успостави ново стање ствари у јавном и приватном животу. То ново стање ствари подразумева заправо нову парадигму која представља својеврсну рефеудализацију у погледу параметара који се односе на значајно ускраћивање различитих права и слобода. Та парадигма укључује значајан степен контроле који укључује разне облике надзора и присилних или условљавајућих медицинских третмана.

Ови процеси очигледно нису завршени и зато пандемија није одјављена. Међутим, човек није објекат и зато је први принцип и највиша вредност слобода која је вреднија и од самог живота. Али слобода у том погледу није просто могућност бирања, већ, како је писао Кант, аутономија воље – слобода као способност стварања властитих закона. Човек као умно биће има ту аутономију воље којом стиче своје људско достојанство као морално биће, и зато ће се за слободу борити непрестано.