Патриотизам и тоталитаризам

Државна заједница која тежи највишем добру, одређује се и као patria (лат.) или patra (грч.), односно отаџбина или земља очева. На грчком језику, реч patrios означава порекло од истог оца, на српском – очински, или отачки. Спајањем речи "порекло" и "отац" добија се одређење патриотизма као осећање припадности истом, очевом роду (не у значењу гендера модерне идеологије која и патријархално и патриотско по правилу негативно одређује) који твори одређену друштвену заједницу.

Онај који стоји на почетку јесте arche-pater и исти је за све. Сваки patrikos као припадник заједнице, има, дакле, једног истог заједничког претка из чега произлазе заједничка историја, култура и обичајност уопште. Патриотизам је у исто време и родољубље, а то подразумева специфичан емоционални однос према сопственом народу и држави.

Патриотске емоције, међутим не подразумевају и не треба да подразумевају страх од странаца, мада се управо то веома често одређује као један један од основних страхова друштва. Ни Стари Грци нису успевали да превазиђу тај антагонизам између патрикоса и странца, или другим речима, Хелена и варвара.

Међутим, треба имати у виду да "варварин", или "барбарин", за њих није био просто странац, већ пре свега онај чије говорење не разумеју. То се може видети и код Платона који је израз "barbarizein" употребљавао у значењу неразумљивог говора. У том смислу можемо да се позовемо и на Овидијеве стихове: "Овде сам ја варварин, јер ме нико не разуме". Етимолошки извор је реч "balbal" што управо значи неразговетан говор. Еквиваленти ове речи могу да се пронађу и у европским језицима – babeln (немачки), babiller(француски), babble(енглески), брбљати на српском или једноставно бла, бла...

Страх од странаца или од оних чији говор не разумемо, као и други страхови, може да има и позитивну улогу, докле год не прерасте у фобију тј. у патологију. Данас је у такву патологију запао трансатлантски Запад, опседнут "опасношћу" од Русије. Русофобија је толико узела маха да је, на пример, председник Русије, од стране америчког председника означен као злочинац, да би Међународни кривични суд промптно покренуо некакву истрагу и наложио његово хапшење. Сједињене Америчке Државе, иако не признају суд, ову његову оптужницу признају.

Са друге стране, руским спортистима је забрањено да учествују на међународним такмичењима, а нису боље прошли ни уметници, научници, али и обични људи, били они богати или сиромашни. Русофобна болест толико је метастазирала да су страдали Достојевски, Чајковски и многи други покојни класици са бесмртним делом. Не треба се, међутим, чудити. Сједињене Државе су и раније западале у такво стање. Макартизам из 50-их година прошлог века можда о томе најбоље говори.

Ради се о тоталитаризму система либералне демократије. Као појам, тоталитаризам је настао у 20. веку у западној литератури, дефинише се на различите начине и начелно се везује за фашизам и стаљинизам, односно за њихове вође, или још шире, на све оне системе који се не одређују као либерални и демократски. Обично подразумева тоталну државну власт у свим доменима јавног и приватног живота.

Недостатак оваквих погледа је у томе што не увиђају да и тзв. либерално-демократски системи такође могу да буду тоталитарни. То је посебно било видљиво и на последњим председничким изборима на којима Трамп није "смео" да победи.

Оно што би требало да буде једна од највиших вредности либералне демократије, а то су слободни избори, у ситуацији када је победио за "дубоки" естаблишмент непожељни кандидат, то постаје анти-вредност, тј. "инцидент у демократији".

Трампу се забрањује да говори у медијима, пишу се оптужнице, хапсе га итд. Оно што је кључно за одређење тоталитарности, је недопустивост суштинских промена система. Различитим еуфемизмима либерално-демократски режими ту непроменљивост представљају као променљивост, промовишући различите врсте слобода које су у великој мери само симулација слободе. Не-слободу представљају као слободу. Симулирана слобода као квазислобода у основи је тзв. либералних друштава, из чега произлази да су у питању само номинално либералне демократије, а ради се о томе да је на делу тоталитарна демократска олигархија.

Хана Арент је тачно уочила да тоталитаризам одликује неслобода, али и да се у таквим системима не влада само тако што се користе спољашња средства принуде и огољеног насиља. Захваљујући својој идеологији и деловању на оно несвесно код људи створен је прикривени механизам репресије, а либерални тоталитаризам тако је осмислио начин да влада људима и да их терорише изнутра.

Тоталитарни председник, није ништа друго него фигура система. У сваком тренутку се може заменити. Зато није битно да ли је председник у пуној снази као што је био Обама, или је дементан, као што је то Бајден. У тоталитаризму система то је потпуно свеједно, јер систем одрађује посао. Трамп је покушао да донекле промени систем и на кратко показао да и Сједињене Државе могу да буду заједница која тежи општем добру. У том смислу он је заиста "инцидент" за дубоки естаблишмент који га је тако назвао.

Тоталитарни либерално-демократски системи, да парафразирамо Хану Арент, бирају из стварности елементе од којих граде своју фикцију, изолују их и генерализују, тако да они уопште више не подлежу провери путем искуства: постају недоступни аргументованом расуђивању. Зато није чудно када за диверзије на Северном току или на брани код Каховке на Западу буду оптужени Руси.

Елементи стварности се, дакле, користе, али се у исто време и надограђују. Све то је потпомогнуто тоталитарном пропагандом која креира свет који је паралелан стварном, али који није логичан и конзистентан. Савремени западни човек живи у умреженом виртуелном свету медија и сингуларитета, барата "фактоидима" уместо фактима и зато у том погледу нема много смисла говорити о патриотизму који подразумева партикуларитете и јединство у различитости.