Да ли је вештачка интелигенција интелигентна?

Израз "вештачка интелигенција" први пут је употребио Џон Макарти 1956. године на Универзитету Дартмут у оквиру прве конференције која је била посвећена тој теми. Макартија често због тога називају и "оцем вештачке интелигенције". Његова намера је била да утврди да ли постоји начин да се створи машина која може на нивоу размишљања да опонаша човека. Био је уверен да "сваки аспект учења или било која друга карактеристика интелигенције може, у принципу, да се опише тако прецизно да може да се направи машина која ће то да симулира". Такве машине требало би да "анализирају информације и уче", и тако стекну способности које су се раније сматрале човековим ексклузивитетом.

Током деведесетих година прошлог века дошло је до великог замаха у развоју тзв. вештачке интелигенције. Машина је 1997. године "победила" светског првака у шаху Гарија Каспарова. Тако се прославио "ИБМ Дип Блу" (IBM Deep Blue).

Међутим, у последње време употреба израза "вештачка интелигенција" добила је готово неслућене размере. Ствар се убрзава, а дигитализација као мото четврте тзв. давоске индустријске револуције наметнута је у свим областима живота. Могућности онога што се именује на тај начин постале су доступне свуда и свакоме.

Вештачки ум

Ствар је отишла толико далеко да би и обичан калкулатор, који смо некада звали дигитрон, могао да се назове "вештачка интелигенција" јер сам рачуна и то много брже од нас. До недавно, аутопилот у авиону није био интелигентан, али ствари се мењају. Сваки софтвер у том погледу могао би да се одреди као интелигенција. Свуда око нас су "смарт" (паметне) машине, а појмови памети и интелигенције често се мешају.

Сматра се да ће машине "научити" много тога што раде људи у скоријој будућности – језичко превођење до 2024. године, хирургија до 2053. године итд. Чему то води? За сто година, ако се тако настави, човек ће постати беспотребан, тј. изгубиће сврху свога постојања, јер ће машине обављати све његове послове и то боље и брже од њега. Ако се дође до краја свеукупне културе људског ума, онда ће то бити и прави крај историје. Или..

Огромна већина људи биће беспотребна. Тако се долази до познате тезе о златној милијарди, о чему и руски председник Владимир Путин све чешће говори.

Под појмом "вештачке интелигенције" подразумева се, дакле, својство машине или строја као механизма (грч. mehane) да обавља оне послове који су иначе предодређени за човека. Дакле, оно вештачко тј. машина која у одређеној мери опонаша човека као умно биће сматра се интелигентном.

Ствар се може боље разумети ако једноставно израз интелигенција (лат. intelligentia) преведемо на српски. Тада бисмо рекли да је у питању вештачки ум (или разум) као способност расуђивања и поимања на нивоу принципа. Тако долазимо до одређења вештачке интелигенције као умне машине.

Нужност и слобода

Међутим, ту се појављује проблем, јер машина је строј који се састоји из одређених делова који су тако повезани да покретање једног води покретању свих осталих, али по нужности, што значи да слободе нема. С друге стране, ум подразумева слободу деловања. Тиме се долази до одређења да је умно оно што је неумно – машина.

Нужност и слобода су две веома важне идеје којима може да се придода и трећа, а то је случајност или контингенција. Ове идеје односе се не само на човеков свет, већ на целокупну стварност. Обично се, као што је то на пример истицао Кант, свет природе одређује нужношћу њених закона, а човеков свет двострукошћу. С једне стране, човек је природно биће, те га одређују природни закони нужности, док је са друге стране, умно биће које одређују закони слободе.

Другим речима, човек као умно биће може и случајно да уради нешто, потпуно непредвидиво. Машина, докле год је машина, тј. не-умна, то неће моћи, пошто је увек одређена нужношћу импликације по формули А→Б (А следи Б).

Умност се често поистовећује са мудрошћу. Аристотел је у својој "Метафизици" писао да "ниједно од чула није мудрост; иако од њих потичу главна знања о појединостима, јер она нам не говоре зашто, ни о чему, као на пример зашто је ватра врућа, него само да јесте врућа".

Мудрост се бави првим узроцима и почелима, оним што је тешко, што је људима најтеже схватити, зато што је то најудаљеније од чула. Мудар човек зна све на нивоу принципа, не знајући све појединости.

Човекова способност да мисли одређена је и разликом између онога што је теоријско и онога што је практично, тј. морално. Између механизма природе и слободе као услова моралности, као да постоји велика провалија која онемогућава прелазак. Чини се као да су то два потпуно одвојена света, где свет природе не може да има никакав утицај на свет слободе. Међутим, потребно је, каже такође Кант, да свет слободе има неки утицај на природу, наиме "појам слободе треба да у чулноме свету оствари сврху која је постављена на основу његових закона".

Слобода воље

Увођењем појма умних машина или "вештачке интелигенције" ствар се изокреће, тако што слобода и моралност губе на вредности човековог одређења.

Међутим нужност моралног закона, његова обавезност, важи и важиће и за људе и за сва умна бића. Тиме се на неки начин универзализује моралитет на нивоу умних бића. Принцип је следећи:

Сва умна бића су подложна моралном закону.

Човек је умно биће.

Човек подлеже моралном закону.

Животиње као не-умна бића никада нису неморалне, односно, не можемо да их одредимо као добре или зле. Човека који убије човека, осудићемо са моралне стране. Лава који убије антилопу или медведа који растргне човека који му се нађе у близини, за исту ствар нећемо осудити, јер немају слободу воље. Насупрот томе, говорићемо о природном току ствари или непажњи онога који се нашао у опасности и тсл. Исто важи за машине.

Свакодневно искуство савременог света често је противстављено моралности и много чешће духовно деформише, него што васпитава човека. Иако је у питању статус појединца, морални поступак настаје као резултат унутрашњег императива који је често у раскораку са неморалном праксом друштвене стварности у којој живимо.

Вештачка интелигенција, да би била одређена као интелигенција, тј. као ум, мора да буде ослобођена услова слободе и моралности. А можда је циљ да сам човек буде "ослобођен" слободе?