Боливар и Монроова доктрина

Повод за одржавање ове конференције била је двестота годишњица Монроове доктрине. Наиме, амерички председник Џемс Монро одржао је свој чувени говор у америчком конгресу 2. децембра 1823. године, а садржај тог говора остао је у историји запамћен као Монроова доктрина која је постала основ америчке спољне политике у наредних најмање сто година.

Њена суштина садржи се у крилатици "Америка Американцима". Другим речима, европским силама се забрањује да се мешају у америчке послове, при чему се мисли на цео амерички континент, укључујући и Латинску Америку.

Монро је у свом говору, између осталог, рекао да се у свим будућим преговорима са европским силама потврди принцип који штити права и интересе Сједињених Америчких Држава, односно да се има у виду да је амерички континент стекао сувереност, те да не може да буде предмет неке потенцијалне колонизације од стране било које европске земље.

Са друге стране, Монро је истакао да Сједињене Државе са Европом, са којом их везује заједничко порекло, желе да имају блиске односе. Али, Монро је и запретио да би било какво мешање европских сила у америчке ствари, било нарушавање пријатељских односа и сматрало се за нарушавање безбедности Сједињених Америчких Држава:

"Не можемо сматрати било какву интервенцију европске силе у циљу угњетавања ових земаља или успостављања било какве контроле над њима другачије, него као непријатељску манифестацију према Сједињеним Државама."

Ова доктрина важна је за државе Латинске Америке зато што су посредством ње нашле у  интересној сфери Сједињених Америчких Држава.

У прво време, међутим, није тако деловало. Чинило се да се Вашингтон заиста бори за сувереност, независност и слободу америчког континента. Ускоро се испоставило да ту не постоји никакво осећање пријатељства према другим државама на континенту, никаквог права, нити правичности.

Радило се о томе да су Сједињене Државе на основу ове доктрине и изолованог географског положаја постале господар на овом континенту који је себи дао за право да интервенише на било који начин, па и војно, уколико је то у њиховом интересу.

Империјалистичке амбиције Вашингтона током времена су расле. Тако је на пример на Куби установљена америчка поморска база почетком двадесетог века која и дан данас постоји, а најпознатија је по затвору Гвантанамо – амерички Голи оток, где се без било какве одлуке суда или правне истраге држе осумњичени за тероризам. Иако је званично распуштен, и даље је активан.

Намере Сједињених Држава постале су јасне још 1904. године када је Рузвелт пред Конгресом рекао да ниједна држава не треба да се плаши Сједињених Америчких Држава јер: "Све што наша земља жели јесте да суседне земље виде као стабилне, уредне и просперитетне. Свака земља чији се народ добро понаша може рачунати на наше срдачно пријатељство. Ако нација покаже да зна како да поступа са разумном ефикасношћу и пристојношћу у социјалним и политичким питањима, ако одржава ред и испуњава своје обавезе, не треба да се плаши мешања Сједињених Држава."

Патернализам и патронизам појављују се у овде у очигледној симбиози. Монроова доктрина преобразила се у политику батине и доларске доминације.

Са друге стране, боливарска доктрина подразумевала је истинско ослобађање и деколонизацију америчког континента. У годинама пре Монроовог говора у америчком конгресу, Боливар је водио ослободилачке ратове у Јужној Америци.

Сазвао је 1819. године национални конгрес у граду Ангостура, на којем је изнео идеју о уједињењу Венецуеле и Уједињених провинција Нове Гранаде у јединствену државу. После успешног војног похода успео је да оснује једну велику и потенцијално веома моћну државу (Устав је донет 1821. године) у будућности која је излазила и на Атлантски и на Тихи океан и постао њен први председник. Данас ту државу називамо Велика Колумбија, а чиниле су је садашње државе Венецуела (са Есекибом), Еквадор, Колумбија и Панама.

На жалост та држава трајала је само 12 година (1819-1831). После Боливарове смрти 1830. године, уз велику "помоћ" Енглеза, подељена је на федералне јединице од којих је била и састављена.

Сам назив "Велика Колумбија" су смислили историчари како би је разликовали од савремене Колумбије. Упркос кратком трајању, само постојање Велике Колумбије имало је велики значај за ослобођење јужноамеричких народа и успостављање нових држава које су постале независне у односу на шпанску круну која је ту била присутна више од три века.