Инсекти или Косово, питање је сад
Ако се одрекнемо 15 посто територије и 100 посто части, како то архаично и нееуропски мисли Матија Бећковић, онда ћемо можда и ми моћи да ухватимо прикључак са онима који ће већ увелико јести инсекте
Док ми овде таворимо у блату наших митова и нереалних снова o суверенитету, напредни свет хита у светлу будућност не чекајући нас. Сазнајемо да је ЕУ већ одобрила четири врсте инсеката за људску исхрану.
А ако то није довољно да нас покрене да већ једном рашчистимо са мрачном прошлошћу, онда ће то можда учинити сазнање да још осам сличних захтева чека одобрење мудрих и над човечанством забринутих бриселских чиновника. Парафразирајући Светски економски форум, јешћете инсекте и бићете срећни. Односно, још срећнији, пошто ћете већ бити довољно усрећени лишавањем свих видова личне имовине.
Дакле, у блиској будућност ће најмодернији и најпросвећенији конзументи на свету – а подразумева се да је све у ЕУ "нај" – моћи да уживају у бар десетак различитих састојака од инсеката у својој храни, чак и без њиховог знања – мада је шпанска влада великодушно пристала да произвођачима хлеба, кекса, пица, сосова, грицкалица и других пекарских производа препоручи – дакле не да наложи – да на паковањима назначе да су користили брашно од цврчака. Али то је само типична медитеранска параноја. Јер, подразумева се да брижна бриселократија зна шта је најбоље за све ЕУропљане, па зашто би онда они лупали главу о томе.
Погрешне мисли
Наравно, то ће важити све док ЕУрократију не замени вештачка интелигенција и чип у мозгу, који ће, према визијама Јувала Харарија, "погрешне мисли" – попут оних да су инсекти одвратни и нездрави – сасецати у корену.
А у међувремену ћемо ми Срби, робови прошлости, сами себе искључити из ових узбудљивих цивилизацијских токова и наставити да робујемо не само превазиђеним, већ и по климу разорним ужицима попут ћевапа, младе јагњетине и проје прављене од баналног кукурузног брашна у коме нема чак ни мрвице млевених скакаваца, ларви или цврчака. Осим ако…
Осим ако не направимо онај "храбар" корак на који нас већ пословично наговарају сви "добромислећи", што код куће што из иностранства; да је Његош данас жив, можда би упозоравао против "добра домаћег", али то је посебна тема. Наравно, у питању је Косово. А и Метохија. Односно, одрицање од истих.
Ако се одрекнемо 15 посто територије и 100 посто части, како то архаично и нееуропски мисли Матија Бећковић, и то брзо, онда ћемо и ми можда моћи да ухватимо прикључак са онима који ће већ увелико јести инсекте у блаженом и срећном незнању.
Човек је оно што једе
Водећи се америчком пословицом да је човек оно што једе, као инсекти у људском облику бићемо по дифолту блажено "хаковани" од немодерног појма части а да нећемо морати ни чип да уградимо у мозак. Заправо, мораћемо кад-тад – али не због Косова. Него, рецимо, да бисмо коначно схватили да и мушкарци могу да буду трудни и да имају менструацију.
Све ово можда звучи као сатира – али није. Ништа није измишљено. Ни инсекти тајно убачени у исхрану ради "спасавања планете", ни хаковање мозга, ни одрицање од имовине ради среће, ни трудни мушкарци који купују улошке, ни правда за педофиле.
Све је то сада саставни део евроатлантских интеграција. Сада, ако продајете веру за вечеру, можете бити прилично сигурни да ће вечера садржати и по коју ситно млевену ларвицу или антеницу неке протеински богате штеточине. A можда и "органско" поврће гајено у компосту од тела умрлих, који је већ одобрен у неколико америчких савезних држава.
Можда би промотери Великог ресетовања, Четврте индустријске револуције и свих других еуфемизама за легитимизацију врлог новог света владавине најбогатијих 0,01 посто над остатком све "сувишнијег" човечанства и Србима лако успели да продају ову "светлу будућност" тако да се не досете – да није тог вечитог камена спотицања званог Косово.
Записани завети
Косово је то нематеријално добро које нас тера да размислимо шта нам се стварно нуди и шта се од нас стварно тражи. Прича о "земаљском рају" који се нуди малтене на тацни, као "неминовност", "друштвена еволуција" и "природан развој човечанства", омађијала је многе народе који немају Косово, прецизније, Косовски завет записан у свом колективном несвесном, у свом генетском и духовном коду.
Лако је пасти на причу о бљештавој будућности која, бар се тако чини, ништа не захтева од нас осим пасивног пристанка. Али је много теже пасти на њу када се нешто крупно од нас тражи. И то нешто што нам, чак и код оних којима је избијено из свести, не да мира.
Тако да, као што је "Храм градио нас", тако нас и Косово, односно Косовски завет гради, хтели ми то или не. Као да се предачко вишевековно одржавање завета сада потомцима враћа са каматом, оном духовном. Када се стварно питамо да ли се треба одрећи 15 посто територије и 100 посто части – Косово нас, хтели-не хтели, тера да се питамо и у име чега би се тога одрекли.
И да је данашњи Запад оно што је био пре пола века, и да нам, као такав, нуди пуну интеграцију, убедљива већина Срба би скоро сигурно била против одрицања од Косова и Метохије као цене за то.
Али понуда данашњег трансхуманистичког и постљудског Запада је толико мрачна и дистопијска да се избор чини још лакшим, што анкете јавног мњења у Србији константно показују, чак и пре него што су инсекти постали тема. Друго је питање зашто избор немалом броју домаћих политичара није подједнако лаган и очигледан као што јесте "обичном" народу.
