САД обмањују Кину као што су обмањивале и Русију и Србију

Сви који мало ближе прате рат у Украјини знају бар основне ствари о чувеним Минским споразумима, који је требало да осигурају трајнији мир у тој несрећној, вештачкој Лењиновој творевини, коју сада, наизглед парадоксално, најжешће бране управо они који су свој политички и друштвени легитимитет градили на "антикомунизму". Али историјске ироније нису тема овог текста.

Тема су обмане које претходе рату.

Дакле, Мински споразуми је требало да обезбеде територијални интегритет Украјине без Крима – за Крим је било касно после антируског пуча на кијевском Мајдану у фебруару 2014. године – уз аутономију за већинско руски Донбас.

Међутим, током неких осам година, они се практично нису померили са мртве тачке. Крајем 2022. смо открили и зашто, када су двоје потписника Минска 2, бивша немачка канцеларка Ангела Меркел и бивши француски председник Франсоа Оланд, признали да је цео процес био фарса, односно куповина времена како би постмајданска, антируска Украјина довољно војно ојачала да може да спроведе своје "коначно решење" на сличан начин на који је то урадила Туђманова Хрватска – етничким чишћењем уз помоћ НАТО пакта.

САД сада спроводе сличне обмане када је реч о Кини. С једне стране је током протеклих месеци неколико високих америчких званичника посетило Кину, уста пуних жеља за "нормализацијом" или поправљањем увелико нарушених односа. Између јуна и краја августа Кину су посетили министар спољних послова Ентони Блинкен, министарка финансија Џенет Јелен, "климатски цар" Џон Кери и министарка трговине Ђина Рејмондо.

Резимирајући тај низ посета, "Њујорк тајмс" се запитао да ли ће Пекинг на сличан начин узвратити посетама званичника аналогног ранга Сједињеним Државама? Кратак одговор је – највероватније не.

Искусни новинар Петрик Лоренс нуди уверљиво образложење за тај негативан одговор:

"Предлагати наставак уобичајеног међусобног пословања а у исто време саботирати кинеску високотехнолошку конкурентност је очигледно бесмислена замисао… Кинеска стратегија Бајденове администрације се своди на покушаје вештог маневрисања. Сви ти бесмислени разговори су у служби прикривања систематског покушаја подривања кинеске привреде, пошто САД не могу да се с њом такмиче у разним стратешким секторима. Паралелно с тим, купује се време ради премештања максималне количине америчке оружане силе што је ближе могуће Кини, у складу са програмом министарства одбране који је пре неколико година званично назван Иницијативом за одбрану Пацифика."

Кинези су то прозрели и зато више нису заинтересовани за бесмислене "разговоре" који намерно не воде ничему, осим поменутој куповини времена.

Још један добар амерички познавалац кинеских прилика, Питер Ли, чак је и конкретнији:

"Америчка агресија против Кине, која се намерно погрешно означава термином ’америчко-кинеских напетости’, заправо представља свеобухватан напад који, бар за сада, није достигао ниво непосредне војне акције. САД су у потпуности решене да деградирају кинеску војну, економску и међународну безбедност, као и њену унутрашњу друштвену и политичку стабилност у свим доступним димензијама. Уступци који се праве су тактички, али су напади стратешки."

Као што је Такер Карлсон недавно констатовао – они (мисли на владајући амерички естаблишмент) ће учинити све да победе, по цену директног рата са Русијом. И, наравно, Кином. Никада није постојао План Б. Злочиначка неоконзервативна-неолиберална клика која је узурпирала власт у САД никад није ни замишљала другу опцију осим глобалне доминације. И пре ће започети светски, па и нуклеарни рат него што ће дозволити могућност пораза. Слично важи и за њене ЕУ вазале.

Карлсон очекује избијање отвореног америчког рата са Русијом већ идуће, 2024. године. А почетком ове године је генерал америчког ваздухопловства, Мајк Минихен, послао поруку својим официрима да очекује рат са Кином 2025. У међувремену ће се можда фингирати разне "мировне" иницијативе, да би се заварао противник или, пак, да би се зауставило његово (најпре руско) напредовање док се не консолидује одбрана и купи време за додатно наоружавање.

Ништа различито се не дешава ни када је реч о нашим просторима – прецизније Косову и Метохији, Босни и Херцеговини, Македонији, Црној Гори.

На Космету Американци, лажљивих уста пуних "мира", активно наоружавају и обучавају нову верзију ОВК. У БиХ се све чини да се дестабилизује Република Српска и додатно потпире муслиманско-српски сукоби. У Македонији се отворено толеришу великоалбанске баханалије. А у Црној Гори се, по цену унутрашње стабилности, из западних амбасада гурају искључиво антируске и про-НАТО опције, макар то значило обесправљивање великог дела гласачког тела.

Све се ради у име "западних", "европских" и сличних наводних вредности, а заправо се купује време док се не припреми терен за коначни обрачун са српским фактором.

Као што се све више види на америчким улицама, па чак и на рајским Хавајима, Империја лажи не штеди ни "своје". Зашто би онда штедела друге? Ако може, претвориће целу глобалну популацију изван неке замишљене "златне милијарде" у топовско месо налик украјинском. С њом нема ни нагодбе ни компромиса. Зато што их Империја не жели.