Шмитова дрскост као најава великог окршаја

Замислите да сте странац у туђој земљи и да сте ту без позива домаћина. Домаћин вас упозорава да сте дошли непозвани и да треба да се повучете све док не добијете његово одобрење.

Међутим, ви као странац не марите нимало за речи домаћина. Напротив – охоло изјављујете да не само да вам не пада на памет да одете, већ ћете ићи где год хоћете по земљи у којој нисте добродошли, и још претите домаћину последицама ако покуша да вас спречи.

Овако би се укратко могло описати понашање самозваног високог представника у БиХ, Немца Кристијана Шмита. Он врло добро зна да његово именовање није одобрено од стране Савета безбедности УН, као што је то био случај са свим његовим претходницима. Зато га не признају ни Бања Лука, ни Москва, ни Пекинг.

Део његове дрчности засигурно лежи у томе што га, осим Колективног запада, нажалост, признаје и Београд, што је срамота о којој је већ било речи у ранијој колумни, и која би морала што пре да се исправи. Поготово с обзиром на последње Шмитове претње на рачун Српске и још арогантније понашање.

Као што је већ познато, председник Републике Српске Милорад Додик је 6. септембра најавио доношење уредбе о забрани Шмитовог уласка у Републику Српску, као и његово хапшење и депортацију ако ипак уђе.

Шмитов одговор је био пун колонијалне надмености. Лажни високи представник је за наредну седмицу најавио посету Републици Српској, уз упозорење њеном председнику да се ”спреми за неке неугодне тренутке”.

Очигледно је да би попуштање било које стране било перципирано као понижавајући политички пораз који би буквално могао да оконча нечију каријеру. Чак би и компромис био слично перципиран, с обзиром на апсолутне позиције које су обе стране заузеле.

Тешко да ће Шмит, односно његове газде, пристати на ретроактивну процедуру формалног именовања кроз Савет безбедности УН, будући да би то поткопало њихову досадашњу позицију да је Шмит већ легалан.

Не мање изгледно је да Република Српска попусти у свом захтеву за строгим поштовањем устаљених дејтонских процедура о именовању високих представника, јер би то поткопало целу њену политику, засновану на стриктним позивањем на изворни Дејтон по свим питањима. Да не говоримо о томе да би и Шмит и Додик били перципирани као слаби ако би одступили од својих апсолутних позиција.

Додик на својој страни има међународно право – које, нажалост, Колективни запад више не констатује, осим ако му то није у интересу. Шмит, пак, на својој страни има Колективни запад и његово цинично позивање на ”поредак заснован на правилима”, односно на поштовање ”правила” које тај исти Запад пише и/или примењује по свом нахођењу и прагматичним потребама.

Засигурно ће бити оних који ће се бојажљиво запитати – а шта је све ово требало Додику, односно Републици Српској? Зашто нису само оставили Шмита да иде где хоће и говори шта хоће, остајући на чврстој позицији да, што се њих тиче, он само говори као обичан немачки грађанин, односно туриста, и да ништа од онога што он евентуално ”одлучи” њих ни најмање не обавезује.

Одговор је једноставан… Што би Шмиту дуже било допуштено да глуми високог представника, то би више био поткопан ауторитет власти у Републици Српској која га не признаје. Да не говоримо о томе што Шмитове ”одлуке” – оне већ донете или најављене – директно угрожавају дејтонски статус и постојање Српске.

Почетком јула Шмит је ”поништио” закон који је изгласала Народна скупштина Републике Српске, а којим се укида обавеза укидања одлука високог представника у Службеном гласнику Републике Српске, као и Закон о неспровођењу одлука Уставног суда БиХ на територији Републике Српске. А већ неко време Шмит најављује и криминализацију порицања непостојећег геноцида у Сребреници, као и доношење закона о државној имовини, којим би имовина која се води на Републику Српску била правно третирана као имовина БиХ. Што се тиче овог последњег, Додик је најавио да ће Српска прогласити ”самосталност” оног тренутка кад Шмит покуша да тај закон наметне.

Што би се рекло, стварају се услови за ”савршену олују” у БиХ у релативно кратком року. А сви знају шта би једна таква олуја значила не само за БиХ, већ и за земље у окружењу. Очигледно да се политичком Западу жури да заврши ”незавршени посао” на Балкану, односно да трајно неутралише и покори српски фактор – и у Српској, и у Србији, и у Црној Гори, и у Македонији.

Као што се Курти користи као агент-провокатор западне дубоке државе за дестабилизацију ради нове реконсолидације под западном контролом, тако се и Шмит користи за дизање тензија у циљу изазивања кризе којом би политички Запад управљао у жељеном правцу.

Циљеви су јасни. Зарад трајног неутралисања српског, а тиме и мултиполарног фактора у региону, потребно је укинути или обесмислити Републику Српску, формализовати издвајање Косова и Метохије из састава Србије, трајно маргинализовати српски фактор у Црној Гори и избрисати све трагове српског постојања у Македонији. У том циљу, главни савезници су муслимански екстремисти у БиХ, настављачи НДХ у Хрватској, шиптарски терористи на КиМ, и тзв. Монтенегрини у Црној Гори.

Ако неке овај распоред снага подсећа на онај из 1941, рекло би се да не греше. И тад и сад је, заклињући се у ”европске вредности”, важећи рајх покретао нови поход на Исток, притом на све начине покушавајући да стабилизује и контролише његову позадину. И тада и сада, српски фактор му је ”кварио срећу”. Од традиције не би ваљало одступити.