Идемо даље, "грешчице" се дешавају, зар не…? Осим што је ова "грешчица" могла да буде окидач за непосредан сукоб НАТО-а и Русије. А у нуклеарној ери, непосредан сукоб нуклеарних сила отвара пут за оно што би морало да буде незамисливо – глобални нуклеарни рат и масовно уништење планете.
Међутим, оно што стварно мора да забрине све који су одахнули су јасне индиције да се није радило ни о каквој "грешчици", већ о нечијој намери да ескалира сукоб у Украјини до усијања и широм отвори пут ка Армагедону. И тај "неко" очигледно неће сносити никакве последице, већ ће наставити да вреба следећу прилику. Стога је важно да се позорност јавности не смањи и да се настави са озбиљним разматрањима ко је тај ко не преза од започињања глобалног нуклеарног сукоба – где год и колико често је то могуће.
Размишљања и анализе некадашњег обавештајног официра америчких маринаца и бившег инспектора нуклеарног наоружања Скота Ритера су отпочетка руске специјалне операције у Украјини драгоцени, а тако је било и поводом овог "инцидента".
У ауторском тексту за РТ Ритер је као главне актере неуспеле нуклеарне кризе именовао новије источно-европске чланице НАТО –а са посебним освртом на "русофобске званичнике који доминирају владама Пољске и три балтичке државе". Можда још битније, за Ритера је јасно да је ова криза крунски доказ "опасности коју НАТО представља за читав свет".
Ритерово размишљање није усамљено међу преосталим припадницима "старог" америчког хладноратовског естаблишмента, који је у основама много више био антисовјетски него антируски. Што значи да је, са падом Берлинског зида, распадом СССР-а и идеолошким поразом комунизма, требало да нестану и разлози за аутоматско третирање Русије као заклетог непријатеља.
Ево како је чувени амерички дипломата Џорџ Кенан, творац америчке хладноратовске стратегије "обуздавања" СССР-а за "Њујорк тајмс" реаговао када је амерички Сенат гласао да прихвати прву пост-хладноратовску рунду проширења НАТО-а 1998. године:
"Мислим да је то почетак новог хладног рата. Мислим да ће Руси постепено веома непријатељски реаговати и да ће утицати на њихову политику. Мислим да је то трагична грешка. Није било апсолутно никаквог разлога за то. Нико није претио никоме. Због овог проширења би се амерички Оци-оснивачи преврнули у гробу… Поготово су ме узнемириле тврдње о Русији као земљи која једва чека да нападне Западну Европу. Да ли људи не разумеју? Наши хладноратовски спорови били су са совјетским комунистичким режимом… А руска демократија је исто толико напредна, ако не и напреднија, од оне у земљама за које смо се управо обавезали да ћемо их штитити од Русије."
А неких годину дана раније, група од 50 угледних америчких личности, укључујући бившe сенаторe, високе официре америчке војске, дипломате и професоре, упутила је отворено писмо тадашњем америчком председнику Клинтону са аргументима против ширења НАТО, називајући ту одлуку "политичком грешком историјских размера" која ће "умањити савезничку безбедност и пореметити европску стабилност".
Међу потписницима су били Џек Метлок, последњи амерички амбасадор у СССР-у, и Сузан Ајзенхауер, унука америчког председника Двајта Ајзенхауера.
Уз то, према извештају Радија Слободна Европа, двојица демократских сенатора су се такође обратила Клинтону посебним писмом, док се међу скептицима "бенефита" даљег НАТО проширења наводе Хенри Кисинџер и Брент Скоукрофт, бивши саветник за националну безбедност двојице америчких председника – Џералда Форда и Џорџа Буша старијег.
Нажалост, после преузимања контроле над америчком спољном политиком од стране неоконзервативаца – што је Весли Кларк у данима после 11. септембра 2001. назвао "политичким државним ударом" (policy coup) – више није било повратка на старо.
Екстремна, често хистерична русофобија је чврсто уграђена у спољну политику САД и, самим тим, у НАТО, и ту смо где смо, усред највећег копненог рата на тлу Европе после краја Другог светског рата, на ивици нуклеарног амбиса.
Враћајући се Ритеру, изузев генералне осуде самог постојања НАТО-а као главне претње глобалном миру, он у свом тексту износи и конкретне оптужбе:
"Да не буде никакве сумње, НАТО је знао да је ракета која је пала близу села Пшеводово у Пољској и усмртила двоје пољских држављана, украјинска ракета земља-ваздух – истог тренутка када је лансирана. Ваздушни простор изнад Украјине је један од најнадзиранијих локација на свету. Без откривања извора и метода, довољно је рећи да не постоји ништа што се дешава изнад Украјине што се не региструје у реалном времену на НАТО екранима у командама широм Европе – укључујући у Пољској. А ипак… Пољска је сматрала за сходно да позове руског амбасадора и уручи му протесну ноту."
Но, нису овде Украјина, Пољска, балтичке државице и НАТО структуре једини неуспели режисери новог издања Кубанске ракетне кризе. Никако се не сме занемарити улога медија.
Тако је прва вест Асошијејтед преса – једне од три главне светске новинске агенције чије вести преузимају практично сви западни мас-медији – гласила: "Један високи амерички обавештајни званичник је рекао да су руске ракете прешле у Пољску и убиле двоје људи." Што је одмах некритички пренео и други припадник поменуте "црне агенцијске тројке", Ројтерс.
Наравно, следећег дана је уследио "деманти":
"У ранијим верзијама чланка објављеног 15.11.2022, Асошијејтед прес је погрешно известио, на основу информација високог америчког обавештајног званичника који је тражио да остане неименован, да су руске ракете прешле у Пољску и убиле двоје људи. Накнадно извештавање је показало да су ракете биле руске производње и највероватније испаљене од стране Украјине у одбрану од руског напада."
На првом месту, као што се зна, деманти има неупоредиво мању вредност од првобитне вести, поготово бомбастичне вести од глобалног значаја као што је ова. Друго, АП није успео да буде поштен ни у свом демантију. Јер, то што је нека ракета "руске производње" уопште не значи – иако се то жели импутирати – да Русија сноси икакву одговорност.
Штавише, већ следећег дана је и сам пољски председник Дуда био приморан да призна да је то била ракета С-300 произведена у СССР-у – дакле у време када је су Украјина и Русија биле део заједничке државе – и да "нема доказа да ју је руска страна лансирала". Треће, нема никаквог доказа да је било икаквог руског напада у време лансирања украјинске С-300. Да има – НАТО би већ понудио сателитске доказе.
Што нас наводи на закључак који је Ритер изнео у посебном тексту – пластично насловљеном "Лажна застава над Пољском?":
"Укратко, пад украјинске С-300 у Пољској није био случајан, већ смишљена акција с циљем да ракета падне на пољско тло."
Исти текст Ритер завршава још једним логичним закључком:
"САД и њихови одговорнији НАТО партнери треба да установе шта се тачно десило у вези са нападом украјинског С-300 на Пољску. Неуспех у идентификовању ове завере лажне заставе, ако она постоји, и сечења исте у корену, само повећава стварну вероватноћу да ће они који су умешани у ову заверу изнова и изнова нешто покушавати, све док не буду испунили свој самоубилачки циљ изазивања сукоба НАТО-а и Русије."
Нема сумње да ће, ако то буде потребно онима који стварно вуку конце овог сукоба, бити нађен жртвени јарац који ће бити означен као "главни кривац" за ову забрињавајућу епизоду. Први кандидат би могао да буде управо Зеленски, ако се процени да је његов рок употребе истекао.
Но, шта ћемо са неименованим високим обавештајним званичником који је пласирао првобитну лажну вест да је реч о руској ракети? Није ли у интересу светског мира да га АП именује? (Најновија вест је да је један од два новинара АП који су објавили ову "вест" добио отказ. Наравно, његов "неименовани извор" је, за сада, остао неименован.)
Шта ћемо са уредницима лондонског "Тајмса", који су следећег дана објавили ударни наслов "Руси окривљени за фатални удар на Пољску". Са уредницима такође британског "Дејли мејла", који су још истог дана објавили следећи наслов: "Светски лидери се састају, пошто је Варшава потврдила да је ракета 'руске производње' изазвала експлозију у пољском селу која је убила двоје, повећавајући страховања од најгорег сукоба у Европи од Другог светског рата"? Или са уредницима опет британског "Дејли телеграфа", и њиховим насловом: "Руска ракета ударила НАТО чланицу Пољску, двоје људи погинуло"?
Нажалост, они ће и даље бити ту, "изнова и изнова" покушавајући да призову нуклеарну катастрофу. Изван хапшења и суђења, за сада најбољи начин да им се супротставимо је да наставимо да разобличујемо њихове лажи и потенцијално фаталне манипулације.