Фама о "руској агресији" и "невиној" империји
Вероватно да не постоји моћније сведочанство о превласти коју је у новом веку наратив успоставио над истином од чињенице да теза о "ничим изазваној руској агресији на Украјину" има било какав легитимитет у јавном дискурсу. Западни званичници ту фразу озбиљна лица понављају на дневном нивоу, да би је затим њихови локални извођачи додатно утврђивали и разрађивали у склопу пројекта глобалног глајхшалтовања националних јавности и њиховог подређивања "једином одобреном" империјалном наративу о "доброј" империји и лошем свету коју она треба да "поправи".
Нацистички појам глајхшалтунг је сасвим погодан за описивање феномена о којем је реч. Са изворног немачког превођен као "координација", "синхронизација", "уравниловка" и слично, појам је заправо означавао нацификацију немачког друштва и његово тотал(итар)но подређивање нацистичкој идеологији и циљевима.
Мимо формалних идеолошких разлика, деловање данашње западне неолибкон (неолиберално-неоконзервативне) дубоке државе не може а да не подстакне прављење таквих аналогија.
Подстицање неонацизма у Украјини – као и у три балтичке државе, али и претходно у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији – представља можда најуочљивију паралелу између изградње "нових поредака" Трећег рајха и неолибкон "рајха" у покушају. Али се бар једнако релевантна паралела може повући и између њиховог агресивног територијалног ширења и стремљења.
Већина западних историчара се слаже да је улазак 20-ак хиљада немачких војника у демилитаризовану Рајнску област у марту 1936. и нереаговање западних демократија на то представљао рушење Версајског поретка успостављеног после Првог светског рата, и трасирао пут ка Другом светском рату.
После пада Берлинског зида 1989. године, сматрало се општим местом да наступа време дугограјног мира. Амерички политиколог Френсис Фукујама је отишао и корак даље – проглашавајући "крај историје", односно "крајњу тачку идеолошке еволуције човечанства и универзализацију западне либералне демократије као коначног облика људске владавине". У року од две године распао се СССР и распустио Варшавски пакт.
Ипак, упркос идеолошком, политичком и економском краху идеолошког антипода тријумфалне "либералне демократије", њено "одбрамбено" крило – НАТО – није распуштено. Напротив – већ 1993. године je Клинтонова администрација почела да говори о "Партнерству за мир", а већ почетком следеће и о конкретном ширењу самог "одбрамбеног савеза".
И то све упркос сада већ увелико познатим уверавањима која су разни западни званичници давали Михаилу Горбачову, нпр. да се НАТО неће ширити "ни педаљ даље ка истоку" (Џејмс Бејкер), да је "једна ствар сигурна: НАТО се неће ширити на исток" (немачки министар спољних послова Геншер), као и "сама чињеница да нисмо спремни да НАТО трупе размештамо даље од територије Федералне Републике (Немачке) Совјетском Савезу пружа чврсте безбедносне гаранције" (генерални секретар НАТО Манфред Вернер).
Има их који, не трепћући, и дан-данас тврде да то што је политички Запад обећавао да се НАТО неће даље ширити "нема везе" – јер, забога, то су била усмена обећања а не писане гаранције. Дакле, жели се рећи да су усмене лажи сасвим "оу-кеј". Ето на шта је спала одбрана "западних вредности"…
Но, паралелно са кршењем усмених обећања о неширењу, постојале су друге индиције да се, уместо "краја историје", дешавао њен повратак – и то у много ранија, бруталнија времена, када је сила сама по себи била врховна вредност и коначни аргумент.
Нека сведочења нама по злу познатог Веслија Кларка драгоцена су за доказивање постојања једног агресивног, империјалистичког плана који се рађао у дубинама постхладноратовске америчке дубоке државе.
Ево дела његовог сведочанства о разговору који је 1991. водио са тада трећим човеком Пентагона, Полом Волфовицом, непосредно после првог Заливског рата против Садама Хусеина:
"Требало је да се ослободимо Садама", вајкао се тада Волфовиц Кларку. (Иначе, како Кларк објашњава, "све ово се дешавало одмах после шиитског устанка у Ираку, којег смо ми испровоцирали, а затим седели скрштених руку и нисмо се мешали".)
"Али смо научили једну ствар", наставио је Волфовиц, "да можемо да користимо нашу војску у региону а да нас Совјети неће блокирати. Имамо пет, можда 10 година да очистимо све ове старе совјетске сурогатне режиме, попут Сирије и Ирака, пре него што се појави следећа суперсила која ће нам се супротставити."
Шест година касније дошло је до оснивања чувеног неоконзервативног тинк-тенка "Пројекат за нови амерички век". Један од угледних потписника његове оснивачке декларације принципа био је и Волфовиц, а један од суоснивача Роберт Кејген, муж Викторије Нуланд. Према његовим оснивачким принципима, САД су "водећа светска сила" суочена са изазовом "обликовања новог века који је наклоњен америчким принципима и интересима".
У документу који је тинк-танк издао 2000. године, "Обнова америчке одбране", представљен је "план за очување глобалне америчке превласти, спречавање успона ривалске велике силе и обликовање међународног безбедносног поретка у складу са америчким интересима и интересима". Као његови аутори наводе се Дик Чејни (будући потпредседник САД), Доналд Рамсфелд (будући министар одбране), Пол Волфовиц (будући заменик министра одбране), Џеб Буш (млађи брат Џорџа Буша млађег) и Луис Либи (Чејнијев будући шеф кабинета).
Тај документ суштински представља матрицу за агресивно успостављање једнополарног света, на челу са једним глобалним хегемоном. Једино што је ауторе плана тада помало жалостило је констатација да ће процес трансформације америчких оружаних снага у жељени облик вероватно бити дугачак – "у одсуству неког катастрофичног и катализаторског догађаја – попут неког новог Перл Харбора".
Волшебно, неких годину дана касније, тачније 11. септембра 2001, десио се догађај који су многи управо окарактерисали као "нови Перл Харбор" – терористички напад на куле Светског трговинског центра у Њујорку.
Вратимо се на тренутак сведочењу Веслија Кларка, који је посетио Пентагон два пута у недељама после 11. септембра. У првој посети, око 20. септембра, прво је налетео на шефа Пентагона Рамсфелда, који му је, у пролазу, одбрусио: "Нико нама неће говорити када и где ћемо да бомбардујемо. " Затим је наишао на једног забринутог генерала. "Господине", рече он Кларку, "напашћемо Ирак. " "Зашто? ", питао је Кларк. "Не знамо", гласио је генералов одговор. "Да ли су можда повезали Садама са 11. септембром? ", питао је Кларк – а концизни одговор је гласио – "Не."
Приликом друге посете Пентагону, Кларк је истог генерала питао да ли је и даље намера да се нападне Ирак. Одговор је гласио: "А, не, господине, ствар је много гора. Напашћемо и уништити владе седам држава у року од пет година. Почећемо са Ираком, а затим долазе Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан и Иран."
Као што сада знамо, свака од тих земаља је у међувремену била изложена некој врсти западне агресије.
Да постоји неки Нирнбершки трибунал данас, само ова сведочанства би вероватно била довољна за подизање оптужнице за злочин против мира. Но, када већ говоримо о Кларку, немогуће је не вратити се нешто више од две године уназад, на НАТО агресију на СРЈ којом је он лично војно руководио.
У складу са паралелама између Трећег и постхладноратовског рајха у покушају, могло би се рећи да је брутални напад НАТО-а на нашу земљу представљао ударац на међународни поредак и светски мир једнак Хитлеровом уласку у Рајнску област. После тих догађаја ништа више није било исто. Јасно се профилисао светски агресор и рушилац међународног права – 1936. Немачка, 1999. НАТО.
Вреди се још подсетити и запажања пензионисаног пуковника америчке војске Дагласа Макгрегора, који је прешао пут од планера НАТО агресије на СРЈ до оштрог критичара исте, а данас и једног од најлуциднијих војних коментатора украјинског рата и критичара америчке политике према Украјини и Русији уопште.
У чланку за магазин "Америкен конзерватив" из маја ове године, Макгрегор цитира Клинтонову карактеризацију НАТО агресије на нашу земљу: "Ево о чему је ствар у вези с Косовом… ради се о борби глобализма против трибализма."
А затим и објашњава у чему је ствар у вези с глобализмом:
"За садашњу владајућу политичку класу у Вашингтону, глобализам није само куповина робе произведене јефтином радном снагом у незападним земљама. Глобализам који предводи Вашингтон сада нуди разбијање традиционалних политичких и друштвених облика људске организације – националних влада, граница, идентитета, култура – да би их заменио светом потрошача које уједињује само њихова зависност од аморфних корпорација, невладиних организација које ником нису одговорне и наднационалних институција. Другим речима, глобализам је сада синоним за начин на који прогресивна левица види послератни либерални безбедносни поредак, који мора да се шири да би опстао. Вашингтонов посреднички рат у Украјини је глобалистичка шема за превазилажење континуитета историје, културе и географије оличеног у националној држави, за хомогенизацију различитих народа у процесу асимилације брзих друштвених и технолошких промена."
Када још додамо податак да су, према Истраживачкој служби америчког Конгреса, само између 1991. и 2022. године САД покренуле бар 251 војну интервенцију широм света, јасно је да је свет је суочен са агресорском силом каква није виђена у претходних осам деценија, вођеном (још) једном опасном, антиљудском агендом.
И јасно је да су оптужбе такве агресорске силе на рачун било ког другог међународног актера који предузима дефанзивне акције аналогне Хитлеровим оптужбама да су својим искрцавањем у Нормандији савезници прекршили територијални интегритет европских земаља.
