Српске бирачке дивизије у Црној Гори
Присталице Мила Ђукановића славиле су историјску победу, иако су на изборима у Подгорици освојили 30 одсто гласова, мање него на прошлим изборима, али је у амбасадама проценат подршке био већи
Прича делује некако исувише познато – колоне возила и аутобуса фантомских бирача кренуле су из градова у Србији и Републици Српској како би Вучић и остали великосрпски шовинисти освојили главни град. Онда су у изборној ћутњи те колоне негде нестале у неком, непознатом црногорском кањону политичког спиновања, или су можда добили неку нову наредбу и отишле преко Дрине где ће, за који дан, већ покушати да листићима окупирају Сарајево, Тузлу, Зеницу или барем Неџариће, да не троше толике дневнице, сендвиче и литре горива без циља.
У изборној ноћи више нико од учесника историјских избора за власт у Подгорици их није спомињао, мада би ту идеју о хиљадама Срба који се шаљу како би освојили Подгорицу требало сместити у неке алманахе најзанимљивијих историјских догађаја.
Једном су хиљаде српских војника, које су предводили официри из Колашина, Будве или Подгорице, окупирали Црну Гору коју су претходно ваљда ослободиле јединице Аустроугарске монархије, па је страх остао велики. И никако није попуштао у веку у којем су на десетине хиљаде Црногораца стизале у окупаторску земљу да ту добију посао, стан, а ако је могуће и неку вилу ослобођену од окупатора и српских националиста.
"Ми смо 1945. Београд доживјели као ратни плијен. Морам признати да су нам руке биле крваве до рамена", описао је искрено генерал Јово Капичић, један од симбола савремене, европске Црне Горе који је живео, наравно, у Београду.
Од када је избио фатални сукоб у врху свевладајућег ДПС-а око кључног државног, националног питања – ко ће контролисати улазак камиона и авиона пуних цигарета и остале робе штетне по здравље, Србија је као на некој траци оптуживана за хегемонизам. Те оптужбе су деловале толико апсурдно да су изнервирале чак и тадашњу звезду грађанске Србије Весну Пешић – какав је то хегемонизам ако никад нисам чула да је било ко из Србије отишао у Подгорицу, постао директор банке, болнице или добио било какву значајну функцију, упитала је у једном ТВ дуелу. Некако истовремено, док је баук великосрпског хегемонизма висио над Црном Гором, црногорски кадрови су долазили, одушевљено прихватани, остајали и постали део опште културе, попут филмских јунака "Пере који ради у контролу лета или начелника у ВМА из 'Малог Буде'".
Суптилна техника
Сада се, међутим, десио тај историјски заокрет јер су хиљаде људи кренуле да гласовима окупирају и удаве независност Црне Горе и освоје сва блага Подгорице. Када се испоставило да није пронађен ниједан такав гласач, локалној полицији јавило се двадесетак грађана из Србије и БиХ да пријави како им је непознат починилац скинуо таблице са аута.
Невладине организације су ћутале, јер ту ваљда нема никаквих људских права. "Мој отац је дошао на одмор и нико му није скинуо српске таблице, јер комшије знају да он не гласа, а за ове друге нека им плати Вучић штету када су већ долазили са том намером", сигуран је један од читалаца европских, мултиетничких црногорских медија, који су са ентузијазмом ширили причу о српским конвојима гласача.
На крају су "Вијести", део Јунајтед групе, објавиле вест да je полицији пријављено најмање 15 нестанака саобраћајних таблица што се поклапа са наводима "појединих партија" да су двоструки бирачи у већем броју стигли из Србије и Републике Српске. Никоме није јасно каквом су то суптилном техником борци за слободу Црне Горе знали које су таблице из Бијељине или Сарајева, из једног или другог ентитета. У самом полицијском саопштењу се претпоставља да је то учињено како би бирачима било спречено да се врате одакле су дошли. Само Василије Острошки би могао да зна шта би се десило да су следбеници ДПС и невладиних ултраевропских организација са кавачког института нашли несретног возача или путнике тих возила.
Такво понашање би свакако морало да се осуди, јер би скидање хиљада црногорских таблица у Београду представљало крунски доказ да је Србија потонула и удавила се у фашизму. Али у Подгорици је то дирљива борба за демократију и темељне европске вредности, као што је и свето право да свакоме припаднику сумњивог народа можете да урадите шта желите ако тиме штитите демократију.
Кампања против малигног српског утицаја
Уочи избора, Демократска партија социјалиста покренула је отворену ксенофобну кампању о великом српском изборном инжењерингу, о 3.300 бирача из Србије и Републике Српске који ће доћи да украду изборе у Подгорици, али су те приче нестале за време изборне тишине.
Потпредседник владе и координатор безбедносног сектора Игор Бечић саопштио је у изборној ноћи да је у разговорима са лидером ДПС Данијелом Живковићем прво чуо да их нема 3.300 него 2.300, онда су увидели да је на списку било 1.910, али се на крају испоставило да је само пет уписано у бирачке спискове од када је Црна Гора престала да има част да буде приватна држава Мила Ђукановића. За време актуелне владе није уписан ниједан, што опет показује огроман страх од прошлог режима који се стопио са државом, јер је сасвим нормално да се у свакој држави на свету сваке године дешавају и нови држављани и нови бирачи.
Постоји извесна могућност да је за време ДПС-а 2.000 грађана Србије и Републике Српске добило право гласа, а да се пре тога нису обавезали ономе који им је то право дао, али ту филмску могућност су уништили сами ексклузивни власници тог права – јавно су објашњавали како су добили глас, кукали како би се сутра или сјутра вратили у њихову Црну Гору само када би и тамо могли да живе као у хегемонистичком Београду. Само је највећем живом уметнику из Црне Горе Матији Бећковићу била дата јасна гаранција – никада неће добити ни држављанство ни право гласа.
Та кампања хушкања против Срба или малигног српског утицаја није у складу са европским стандардима и нечему што се ваљда зове мултиетничност, али је имала успеха. Ни западне амбасаде нису имале примедбе на то отворено етничко хушкање са дирљивим европским изговорима. Немачкој амбасади је то, можда, било непријатно али их је, ипак, носталгија обузела.
Главна порука
На први поглед је ДПС успешно мобилисао све што се данас описује као црногорско-комитски покрет, иако је са партнерима раније освојио 38 одсто, а сада око 30 одсто. Свеједно, тај осећај да је успела да се афирмише као бранитељ Црне Горе и добије прећутну сагласност западних служби, јесте нека добра вест за партију и трговце веома дефицитарних роба. Главна порука избора јесте да је ДПС, после неопростивог злочина који се зове улазак српских партија у власт, постао прихватљив партнер за неке партије.
Та атмосфера најбоље се осећа у читању коментара у медијима који умиру у европским вредностима.
"Последњи отпаци четничких хорди као и гибаница попова-сотона збачена је са четворогодишњег урушавања ЦГ, за све што су учинили Црној Гори одговараће убрзо." "Да нису дошли они, 14 хиљада србских фашиста са аутобусима и колима сигурно би ДПС имао 40 одсто гласова." "Нема никаквог бољитка за Црну Гору без ДПС, сви други раде у корист Србије"... На сајтовима има и другачијих ставова али то не мења ништа. Река мржње увек тече брже. "Интересантно је да никоме не смета што већина нас Хрвата из Боке јавно гласа и тамо и овамо. Сви ми добро знамо ко је 30 година доводио гласаче из свих држава окружења и чак прекоокеанских држава и још им плаћао трошкове и то вам не смета." "Нема везе ово са економијом него са антиспрством и шверцом, то је њихов Бог"...
У изборној ноћи, симпатична посланица ДПС Александра Вуковић Куч ламентирала је како нигде у Европи није могуће да сви кажу како неће сарађивати са партијом која је освојила 30 посто. У којој то европској земљи је то могуће, питала је запањено. Рецимо, у Црној Гори, у којој деценијама не само да нису могли да буду део власти, да добију било какву функцију, него ни нису могли да добију ни најнижи посао у државној управи...
