Зоран Милановић – чувар хрватске левице и Туђмановог наслеђа

Сутра почиње нови дан, изјавио је мудро кандидат владајућег ХДЗ-а Драган Приморац, док су бројни аналитичари тронутим гласом процењивали да је кандидат без икакве харизме доживео дебакл јер се десница у Хрватској поделила, раситнила и тако удробила велику националну, државотворну идеју. На председничким изборима се заиста појавило неколико кандидата који су изгледали као негативци, побегли из филма "Окупација у 26 слика".

Кандидат коалиције "умерене деснице" Мост Миро Буљ прославио се пркосно узвикујући усташки поздрав "За дом спремни" у Сабору, док је кандидат неумерене деснице један од историчара који мењају из темеља прошлост – Томислав Јоњић објашњавао је како су Хрвати били приморани да створе НДХ јер би у противном "недужно хрватско пучанство наизменично страдало од немачких окупатора и четничких кољача".

Бранка Лозо била је кандидаткиња новог покрета насталог од отворено проусташког Домовинског покрета, али је поред заштите од југокомунизма, српског света и листа српске мањине "Новости" које плаћају поштени Хрвати, обећала нешто заиста небеско – учиниће све да блажени кардинал Степинац постане светац. Ако папа Фрањо већ предуго оклева, она ће ту агонију хрватских праведника са словом "У" у души и вери прекинути, обећала је кандидаткиња покрета који има чудан, помало двосмислени назив Домино.

Дама, ипак, није користила у кампањи бич, мада је говорила као да јесте бич божји. Бранка Лозо прошла је слабо иако је чувени историчар Стјепан Лозо, бивши директор Поморског музеја и добитник награда за заштиту истине о хрватској повијести, заиста задужио светску науку када је прошле године објавио чувену књигу у којем је доказао за сва времена да су "Срби оклеветали Хрвате за геноцид превентивном пропагандом, са предумишљајем, већ у јуну 1941. године, а онда починили геноцид над Хрватима". Та научна звезда објавила је непоновљиво дело "Идеологија и пропаганда великосрпског геноцида над Хрватима" које је промовисано у Архиву Хрватске, Хрватском католичком свеучилишту, хрватском јавном сервису и угледним дневним новинама.

У изборној ноћи је лева, толерантна Хрватска могла да одахне јер је бивши лидер социјалдемократа и садашњи председник Зоран Милановић убедљиво победио. Имао је и он нека огромна десна скретања, али у поређењу са оним што се описује као десница, Милановић делује као нека мушкобањаста верзија Розе Луксембург. Има наравно злопамтила који ће се сетити како је овај левичар реаговао на 30. годишњицу ликвидације четворочлане породице Зец у близини планинарског дома на Сљемену симболичног назива Адолфовац, "Били су позвани у Владу, добили одштету. Што још треба". Можда да неко заиста одговара за монструозан злочин, добију неку улицу у Загребу макар упола краћу од оне које је добио француски навијач Татон у Београду?

Или је ипак превише?

Заробљеници прошлости сетиће се и Милановићевог чувеног разговора са ветеранима Домовинског рата у којeм Србе и Србију описује као "шаку јада", а Босну као "гов..рску државу" , али не треба бити срца каменог када је реч о левичарским председницима у Хрватској. И легендарни Стипе Месић имао је гостовања на усташким радио постајама у Аустралији у којем је духовито говорио како су Хрвати једини народ у Европи који је два пута победио у Другом светском рату и 1941. и 1945. Те симпатичне усташке пошалице нису, међутим, нимало сметале Александру Попову и осталим громадама друге Србије да Месића прогласе почасним председником Игманске иницијативе, организацијом која се најуспешније бави миром и толеранцијом на Балкану.

Иво Јосиповић био је аутор тужбе којом Хрватска терети Србију за геноцид, али тај успутни детаљ из биографије није могао да умањи љубав и поштовање које му је интелектуална елита Србије показала док је гануто слушала његов концерт који је написао одмарајући од састављања оптужнице.

Осим у Београду, није лако наћи левичара, социјалдемократу или заговорника мултиетничке толеранције на Балкану који није осетио потребу да јавности покаже колико тона домољубља гаји у својој души. Једна од првакиња хрватске либералне политичке сцене и бивша шефица дипломатије Весна Пусић није одолела да опише како је на време прочитала намере и деловање српског патријарха.

"Садашњи патријарх Порфирије био је рок стар у Загребу. Организовао је дискусије неистомишљеника, био је део салонске загребачке културе и многе моје пријатеље па и рођаке је шармирао. Ја сам била мало отпорнија", ликовала је Пусићева, која је прва схватила да је патријарху изгледа ближа Српска црква од загребачких салона. Као врхунски социолог, схватила је и да изгледа наша црква има ретроградне погледе. Време пред њом ће већ показати да ли ће прочитати и погледе Мила Ђулановића и његових партнере са кавачког свеучилишта, које је ватрено подржавала на недавним изборима.

Други врхунски интелектуалац Жарко Пуховски, који се никада није устручавао да осуди хрватски шовинизам или злочине над српским становништвом, направио је својевремено лапсус о којем би психотерапеути могли да напишу читаву студију. Осуђујући блокаду која је Хрватска покушала да уведе Србији, Пуховски је рекао да би Београд требало пустити да уђе у европске интеграције па им онда "пити крв на сламчицу". У изборној ноћи, виспрени Пуховски описао је да не може рећи по чему си Милановић и Пленковић различити.

"Ја сам рекао да би Милановић био бољи председник ХДЗ од Пленковића. Међу њима има битних разлика. Само је питање тко је главни шериф", оценио је Пуховски. "Милановић је почео играти на Туђмана. ХДЗ нема свог другог вође него Туђмана, а Милановић је то наслеђе почео претварати у своје", описао је историчар Твртко Јаковина.

Када би неки небески редитељ ставио на сцену два социјалдеморатска лидера у Хрватској и Србији, Зорана Милановића и Жарка Кораћа видео би само једну сличност – обојица су се са веома променљивим успехом борили против истог зла – великосрпске хегемоније. Овај први се, ипак, бавио и неким социјалним питањима, корупцијом и правима малих људи због чега је успевао да побеђује на изборима. Овај други у страху од гласачке кутије и тих баналних тема којима се социјалдемократе обично баве одавно је угасио странку.

Власник свих кључева моћи у Хрватској и председник владе у трећем мандату Андреј Пленковић могао би да држи најскупље лекције из политичког преживљавања јер је до сада чак 30 министара које је сам бирао било смењено, давало оставке или ухапшено због тешких оптужби за корупцију, криминал или злоупотребу положаја. И после недавног хапшења министра здравља Вилија Бероша, Пленковић је само обрисао прашину са сакоа и рекао да је то доказ да се влада бори против корупције. Али та неподношљива лакоћа владања уме да удари у главу. У ноћи изборног дебакла изјавио је да ХДЗ подржао нестраначког Приморца јер је он желео да се кандидује, а нико у странци која се деценијама хвали да је створила садашњу хрватску државу није желео да се кандидује за председника те државе. Зато и Милановићу није било тешко да победи у трци са кандидатима који су несрећно заљубљени у националну прошлост и сопствену будућност.

Занимљиво је да је десетинама експерата, аналитичара, пи ар стратега некако промакло да је Милановић главну битку добио када је политичку елиту, а посебно владу, описао као бриселске и НАТО послушнике, који само чекају мејл у којем се наводе или следеће одлуке владе или обећања о добро плаћеном и слабо смисленом послу у некој од администрација. Рецимо известитељ за демократију и толеранцију на Косову. Људи који се само у Хрватској описују као војни аналитичари док их у сређеним земљама шаљу на посматрање, до сада су већ десетинама проглашавали војне тријумфе над Русијом и мотивисали јавност да Хрватска мора помоћи украјинској браћи, ако већ наши преци нису превише помогли немачкој браћи. Милановић је, међутим, јасно ставио до знања да неће слати ни оружје ни војнике, са лакоћом примајући оптужбе да је руски човек који подрива улогу Хрватске у ЕУ и НАТО.

Он наравно неће бити ни нови Орбан ни Фицо, али већ сам покушај да прича о самосталности Хрватске у доношењу кључних одлука већ делује као неописива политичка храброст коју су бирачи, изгледа, наградили.

Да ли због католичког Божића или што се то десило у финишу председничке кампање, потпуно непримећено су прошле скандалозне увреде на рачун најбољег светског кошаркаша Николе Јокића. Једна банална вест на једном од најпопуларнијих хрватских медија у којој Јокић само констатује да овај Божић није његов Божић изазвала је више од 130 коментара - "Четник остаје четник, сиров, примитиван, исти је био у најразвијеним земљама свијета или у Србији европској вукојебини. Није ни твоја Нова година, у теби је изопћени дух примитивца", "Па зна се када ортодокси моноголоиди и кромањонци славе", "Није твој нити ће икада бити а такло је најбоље јер Влах увек остаје Влах", само су неки од коментара на либералном, левом и толерантном "Индекс.хр".

То је деловало као говор мржње, али такво нешто сигурно не постоји у земљама Европске уније јер би већ реаговали "Репортери", Хелсиншки одбори и остали чувари цивилизацијских норми.