Разгледница из Јасеновца

Девојчица са жутом траком стоји у вагону окружена десетинама жутих трака окачених на руке људи који се ослањају само на сопствени очај. Присећајући се како је као млада позоришна звезда играла у Хрватском  народном казалишту и описивана као хрватска Ширли Темпл, почиње да игра, а вагон на основу неке више уметничке силе почиње да се распада. Она и остали путници за логор излазе на цветну ливаду и гледају у небо. Тако се завршава јединствени филм о Холокаусту у историји – у којем нема бодљикавих жица, логора,  злочина и злочинаца.   

Филм "Леа и Дарија" приказан је на Хрватској-радио телевизији као омаж доајену хрватског филма Бранку Иванди који је крајем прошле године напустио овај свет и тако ускратио публику за неко ингениозно остварење.

Главна тема овог непоновљивог остварења је ривалство и пријатељство немачке и јеврејске девојчице које су уочи Другог рата постале звезде ХНК и културног Загреба, али се почетком рата слава и успех немачке звезде проширила на читаву Европу, док се сцена њене јеврејске пријатељице сузила на њен стан, окованим страхом. И ту почиње дирљива прича о хуманости у НДХ о којој нисте могли да чујете за време "великосрпског комунизма".

Хрватска је за Домовински покрет спремна

Леа јесте заменила плесне ципеле жутом траком али око ње и њене породице ређају се примери људскости, хуманости које би морали да буду награђени неком великом наградом само да је неко знао за њих.

Тако Тадија, млади усташки официр из "Поглавникове особне страже" којем је додељен стан Леине породице, моли породицу да остане у свом стану јер је њему довољна само једна соба. Касније нуди да ожени Леу иако је још девојчица. Зна он то, али жели да је спаси од зла око нас или, можда, њих. Када год може, тихо и неприметно, као неки извитоперени усташки Деда мраз оставља конзерве хране у стану, да не би повредио осећања некада богатих власника стана који је само формално његов. Када је већ у машти нашао јединствени лик, ауторски дух се тешко зауставља. Тако млади а перспективни члан Павелићеве државе шаље разгледницу из Јасеновца да се не би бринули за њега. Он је добро, али је зато Леин учитељ плеса, Јеврејин и хомосексуалац, у јако лошем стању.

У лепези ликова који помажу у тешким временима нижу се католички свештеници који покрштавају Леу и њеног брата како би избегли логор, доктор који Леиног оца скрива у болници са лажном дијагнозом, док посебну улогу има мајка њене пријатељице Дарије која изненада посећује породицу да би им рекла да су она и њен супруг, немачки официр у Загребу, ту за њих, шта год им затреба. Немојте се устручавати, молим вас.

Како се на немачком пише а како чита геноцид

Жељу да помогне показује и управник ХНК којем отац мале позоришне звезде носи петицију угледних интелектуaлаца из НДХ послату Павелићу – тронутим гласом каже да није ни он сретан због расних закона али ће учинити све да помогне.

Историја додуше о управнику ХНК-а говори да је баш са срећом спроводио расне законе, али мора да поверовао пријатељима како му није баш пријатно. Петицију је потписао чувени композитор Јаков Готовац, којег су подједнако поштовали и Павелић, Тито и Туђман, али није јасно зашто је уопште потписивао петицију. Могао је да направи неколико корака до канцеларије управника ХНК јер је за време НДХ "обнашао" дужност директора опере у тој институцији.

Није јасно ни да ли је постојала петиција за заштиту српских уметника који су током лета и јесени нестали са овог света, осим глумице Лепосаве алијас Беле Крлеже која је у сезони од јесени 1941. до пролећа имала рекордан број наступа на великој сцени ХНК. У Загреб се касније вратио најзначајније име хрватског позоришта, Бранко Гавела који је због православне вере побегао из ХНК и Хрватске али неки хрватски театролози још нису сигурни којој је православној цркви припадао. 

Сву су дакле желели да помогну породици која кроз филм носи само уплашене очи, дрхтав глас и жуте траке око руку. Зашто онда нису? Ко их је уопште сместио у вагон за Аушвиц? Млади усташки заштитник послат је на Источни фронт, католички свештеници су били заузети спашавањем друге деце, управник ХНК био је на проби, док је Ивандина "мајка храброст" можда пратила ћерку на турнеји по окупираним земљама.  За све је крива зла историја, или зло по себи. Без лица и имена.

Зато је прича о страдању јеврејске породице у којем нема ниједног негативног јунака заправо само одраз новог тумачења историје у свим нацистичким сателитима – од балтичких држава, преко Аустрије до Хрватске. Ми  смо сам мали народи који су могли да страдају у судару великих сила. И зар смо криви што смо помогли да страдају неки други мали народи. Ако су већ заборавили Немцима, нама би требало да плате за духовну бол и хемијско чишћење.

Колико препричавање филма о две девојчице деловало невероватно, прича о животу и прикљученију Бранка Иванде у Србији је још невероватнија. "Умро хрватски редитељ којег су у Србији обожавали", "Српска телевизијска икона напустила овај свет", само су неки наслови таблоида поводом његове смрти. Ако би неко направио анализу чија су се дела највише емитовала на режимским или опозиционим телевизијама, оним са или без фреквенције, испоставило би се да је широј јавности непознати Иванда био гледан више него сви филмови "прашке школе" или "црног таласа" заједно.      

Иванда је био редитељ који обећава али је дошао на удар комунистичких власти јер је снимао о "хрватском прољећу" због чега  је доста страдао. Највише када му је та власт бахато затражила да сними "Бомбашки процес", најскупљу играно-документарну серију у бившој Југославији. Ако не прихватиш, више ништа нећеш снимати, присећао се касније своје приватне голготе. Узвратио је ултиматумом – снимаће серију само под условом да друга Тита игра друг Раде Шербеџија. Бакарићу је испала кашика јухе, а Титу пудла са крила када су чули за ту нечувену дрскост али су после три секунде премишљања ипак пристали. Али када је за Иванду и хрватски народ коначно стигла слобода, уместо да направи неку серију о монтираном процесу оцу хрватске нације, он одлучује да постане "краљ сапуница".

Црвена линија између Драже и Павелића

Низале су се серије у којима се Јуре, Анте или Шиме на жутом или плавом троседу наизменично свађају, мире око деце, бивших или будућих љубавница или послова све док сценаристу не пошаљу у санаторијум, а неког од глумаца на онај свет. А онда се појави нова серија са Зринком, Антом, Павом, плавим и жутим троседом.

У Србији је некако успео да оствари право чудо јер су серије приказивале све телевизије, а критиковао није нико. Онда је схватио да може да оде корак даље. И направи сапуницу и о НДХ. На крају филма, на црној позадини исписује се да је мала Леа заправо умрла у вагону, док се мајци и брату губи сваки траг у Аушвицу. Траг се није изгубио њеној немачкој пријатељици из детињства. Породица је страдала под комунистима јер су протерани у Инсбрук. Када су јој показали слику њене пријатељице рекла је да се ње уопште не сећа.