Када су у свету коначно прихватили да је највећи у историји, а Еуроспорт га описује као уметност која хода по теренима, подељена Србија се отима око Новака који више није међу нама
Када је освајао титуле, делиће његових победа су узимали сви – таксиста који му је једва опростио његово инсистирање на дроп-шоту, старица која никако није разумевала што пристаје да опет игра са Надалом и Федерером када је својим очима видела да их је толико пута победио, спортски и политички радници који добро знају да Новак никада не би остварио тако много да се они нису истински потрудили да му дају тако мало. Али када је први пут изгубио финале Аустралијан опена, који је освојио десет пута, његов пораз био је само његов.
У књижевним круговима препричава се анегдота како је нобеловац Иво Андрић дошао у Сарајево да прими неку локалну награду. Како је стигао раније, сео је у башту ресторана да редигује говор, али таксистима у близини баште никако није било јасно зашто би било ко провео толико времена у кафани у читању и писању, уз кафу и киселу воду.
Према тој анегдоти, један таксиста није више могао да издржи такво губљење својег, туђег и историјског времена па је довикнуо: "Написа ли што ћоро?". Било би добро да је анегдота али, својевремено неки моћни билмез није дозвољавао највећој легенди Црвене Звезде, скромном господину који је пензију дочекао као новинар листа Темпо, да уђе на стадион која се данас зове по њему. Име стадиона је Рајко Митић, а име билмеза више није ни важно.
О некој извитопереној хришћанско-паганској мешавини односа према легендама могле би се написати читаве студије али остаје питање – шта би се десило да Новак Ђоковић опет померио границе тениса, спорта и освојио 25. грен слем титулу? На ком би се то балкону то прославило? Градске скупштине или на неком балкону у Атини, где се највећи српски спортиста преселио?
На десетине глумаца, глумица, вокалних солиста и извођача је протеклих година театрално најављивало да одлазе из Србије, земље у којој не виде будућност, али нико не зна јесу ли икада отишли, залутали на аеродрому или су доживели неко провиђење и вратили се мајци Србији.
Никола Којо би нас сигурно напустио али га је безобална љубав према енигматици и квизовима вратила, Никола Ђуричко је отишао и остварио муњевиту холивудску каријеру па се вратио да би радио у пројекту једне од "режимских" телевизија исповедног назива "Холивудирање" где је заиста тешко погодити шта је баналније, глупље или коруптивније.
Српско друштво је, ипак, имало среће јер је шеф оркестра који прати велику тв звезду Ивана Ивановића ипак остао у земљи, чим је прогоњени српски Летерман пронашао другу режимску телевизију.
Новак Ђоковић је, међутим, отишао из Србије, али није то растужило ни режимски део Србије који се увредљиво описује као "крезуба, сендвичарска", али ни господску опозициону елита која се бори против диктатуре тако што режиму подваљује диверзионе и веома исплативе пројекте, квизове, серије. Они су остали, али је Новак отишао. И нема тог квиза, рекламе за кладионицу или пројекат којег би га вратио. И у тој подели има неке правде.
Новак је успео сам, али му није нимало сметало да подели свој успех са људима из своје земље. Протеклих деценија смо се наслушали прича како би нас свет сигурно лепше гледао само да смо дали озбиљне паре за лобирање, али када су и бивши и садашњи режим почели да ангажују лобистичке фирме испоставило се да је само порастао углед заговорника лобирања у очима њихових банкара.
Нико од стручњака није израчунао колико би коштало лобирање Новака Ђоковића, колико се пута споменула Србија и видела тробојна застава на најгледанијим светским телевизијама света. Али је сигурно да је то бар хиљаду пута вредније од пара које је бивша власт дала Подеста групи, која је истовремено лобирала и за Србију и за косовске Албанце или оно што је садашња власт дала Тонију Блеру или Хилари Клинтон.
Сам Новак Ђоковић је на путу ка статусу највећег у историји тениса радио оно што није баш омиљено за просечног Србина – неуморно је тренирао, одрицао се кафанских, клупских провода, прасетине или јагњетине, показивао непоновљиву менталну снагу у свим критичним моментима на терену и у студијима. Свеједно је његов пут ка врху деловао као пут Србије ка ЕУ – стално су померани циљеви, услови све док није успео да обори све лествице који су западни могли да поставе – највише недеља на месту број 1, највише титула, највише финала, полуфинала, четвртфинала.
"Шта би он могао да уради? Он је лош момак који није учинио ништа лоше. Није отео слаткиш из руке бебе, није отказао божићну прославу, нити произвео гигантски ласер смрти за уништење највећих градова на свету" – написао је британски Дејли Телеграф у оно време када је спортиста који највише води рачуна о свом здрављу протеран из Аустралије јер представља опасност за здравље нације.
Иако се све време трудио да шири толеранцију, ангажовао за тренера прослављеног хрватског тенисера Горана Иванишевића, слао помоћ за поплављена подручја у Босни или Хрватској, обилазио пирамиде у Босни, помагао тенисерима из регије, било је довољно да на камери напише Косово је Србија или да негде запева Весели се српски роде, да се не друштвеним регионалним мрежама закључи како је и он четник са рекетом. Оно што се претенциозно зове "Друга Србија" никада му није могла да опрости "најдубљи грех" јер је успео у свету, а да је о својој земљи и народи говорио са љубављу. Увреде које су му ти жалосни ликови којима тугу што живе у тако бедној земљи, разбија само чекање да уђу у неки државни пројекат, није лепо понављати.
А онда се све окренуло. Током студентских протеста Новак је подржао студенте што је за режимске таблоиде било довољно да му дају идиотске насловнице "Новаче, бруко", описују као пропалог тенисера и човека који подржава хаос у земљи. И када су у свету коначно прихватили да је највећи у историји, а Еуроспорт почиње да га описује као уметност која хода по теренима, подељена Србија се отима око Новака који више није међу нама. Његов пораз су оставили њему, породици, а увреде коју су му изрекли су почели да размењују и утврђују ко га је више омаловажавао.
Када је побеђивао на камери је умео да напише "идемо", нешто на кинеском, италијанском али и поруке подршке Србима са Косова или српским светињама. После велике победе над Синером написао је само "нешто сте рекли", а после пораза у финалу поручио народу Србије да издржи. Да је којем случајем победио и опет померио границе тениса и спорта, нико не зна где би се славио његов успех.