Културни ударници, у чијим биографијама има више мрља него на столњацима најаљкавијих кафана на Балкану, волели су да се баве мрљама у биографији Иве Андрића. Нашем једином добитнику Нобелове награде замерају да се као амбасадор Краљевине Југославије у Немачкој није довољно дистанцирао од нацистичких власти, што није бацио бомбу на Хитлера, или барем добровољно отишао у неки логор и пре него што су га нацисти основали.
Када су Немци раскомадали прву Југославију, могао је оде у Швајцарску као што су чинили неки други југословенски амбасадори, али је одлучио да се смести у једну собу у Призренској улици. Одбијао је да на било који начин учествује у политичком или културном животу поробљене земље, али су се свеједно делови потуљене елите бавили Андрићевим дипломатским ангажманом у Берлину.
"Немци и Немачка, то је највећа мука мог живота... то је проблем од којег ће боловати цела Европа још 150 година. Па ни тада му не видим решења", рекао је Андрић годину дана по завршетку рата, али су његове оцене биле можда политички некоректне у времену када већ почиње дирљива прича о помирењу, у којем се већ градила слика о лудом сликару малих домета који је завео један велики народ.
"Како ће ови Немци наћи своје међу људима и на људским пословима? И када?... Они су по рођењу и васпитању у заблуди — они би хтели да их сви остали и воле и поштују, и у исто време да их слушају и да их се боје. Све уче и све би хтели да знају, а не виде ни то да онај ко не поступа са људима као са људима престаје да буде човек".
Врх и дно немачке политике виђени су протекле недеље на два сасвим неспојива догађаја: Безбедносна конференција у Минхену — граду познатом по том што је свету донео безбедност — и једна полупијана, зарозана сеоска прослава у Хрватској.
Први се односи на говор канцелара Мерца, којим је покушао да нацрта контуре будућности западне Европе. Немачки прецизно и уз неколико година закашњења констатовао је да светски поредак какав смо познавали не постоји, да Европа мора да се окрене себи, али да у томе мора бити јединствена и ставио до знања да се Немачка враћа са великог војног одсуства. Тако ће европска заједница наставити да делује на негацији вредности на којим је основана — чланице ће мање сарађивати а више слушати, уместо помирења радићемо на убрзаном наоружавању, свет мора да буде "отворено друштво" за европске, посебно немачке производе, али ЕУ мора да штити своју економију од Кине и осталих...
У накнадним изливима сећања сада већ покојних лидера, наводи се да је један од главних мотива био стварање оквира који би спречио да се икада јави моћна немачка војска — али ће на крају те исте чланице заправо помоћи њено наоружавање.
И док чекамо да из "Фолксвагена" изађе на тржиште први породични тенк, у Хрватској се одвија нова усташка афера која осликава дупло дно немачке политике у источној Европи. Генерални секретар пронемачке и проусташке странке Домовински покрет — главног партнера ХДЗ — Јосип Дабро објавио је на друштвеним мрежама снимак у којем "само за Милорада" (лидера Срба у Хрватској) пева о вођи свих Хрвата Анти Павелићу " У Мадриду гробница од злата, у њој лежи вођа свих Хрвата".
Дабро је био потпредседник хрватске владе, али је прошле године дао оставку јер је опет објављен снимак како веома расположен и под теретом малигана пуца из аута у вожњи, уз песму која није нимало усташка "Каранфил се на пут спрема".
У силним анализама тог скандала пуцања није речено да се Дабро возио и пуцао у етничким измешаним селима у којима управо његова странка одбија уставне обавезе о ћирилици или забрани усташких симбола. Лидер његове странке и градоначелник Вуковара Иван Пенава на улазу у кабинет има таблу са поздравом За дом спремни и великом словом У.
У као "учитељ" или? На то питање још нису одговорили представници невладиних организација и европских амбасада јер су стално заузети — сајам вина, скуп подршке Украјини, машкаре и тако прође мандат, два...
Сам Јосип Дабро има филмску беографију — рођен је у Београду, дипломирао Кинезиологију у Загребу али је као и бројни "балкански лидери у покушају" одлучио да се усавршава на неком удаљеном и непознатом факултету. Магистрирао је у Травнику на факултету заиста јединственог назива на свету — Едукацијски факултет — тако да је уз магистарску добио и диплому да се истовремено и едуковао. Али сам Дабро је само живописан пример усташтва којим је опијена Хрватска, јер је добила све европске гаранције да су слободни да раде шта год желе. А највише желе да певају о нечему што су шапутали.
Тако је највећа хрватска звезда Томпсон ушао у рат са властима у Загребу јер је желео да одржи концерт само на један дан — католички празник Свети Анте. Новинари су, уз глупави осмех којем само недостаје намигивање, објашњавали како је "домољубни пјевач особно" везан за "заштитника убогих и сиромашних"...
На крају су све телевизије од јавног сервиса до приватних бастиона европског новинарства из дана у дан ентузијастично пратиле припреме за хисторијски концерт. Случајеви Дабро или Томпсон само показују Хрватску која се као узорна европска чланица сасвим ослободила од историјског стида, али сам процес састављања владе обиловао је изјавама и примерима класичног фашизма.
На почетку преговора је Дабро рекао да може да преговара са свима осим са Самосталном српском демократском странком. Могу и левица и центар и десница, и високи и ниски порези, могу и Томпсон и цајке, али само не могу они који стално траже нека своја права, објашњавали су лидери ДП-а, понављајући да је остатак Срба у Хрватској жестоко привилегован. На питања да ли тиме шире мржњу према православној мањини, један од челника увређено је одговорио "па зар не видите да ми активно подржавамо рад Хрватске православне цркве", која је постајала кратко за време Павелића.
Једна Немачка је директно створила једну хрватску државу, а друга Немачка највише помогла у стварању друге. Садашња Немачка наравно не може да одговара за бившу Хрватску, у којој су се чинили зверства од којих су се згражавали и нацистички официри. Али јесте одговорна ако се у садашњој европској Хрватској величају лидери и симболи нацистичке Хрватске. У том европском ћутању немачко је убедљиво најгласније.
Не треба измишљати филмове у којем немачки амбасадори повлаче завесе, закључавају врата, облаче дедину униформу и лепе бркове само да би у огледали видели да ли личе на Чарлија Чаплина из ремек дела "Велики диктатор". Али неки невероватан стицај историјских околности учинио је да је после пада Берлинског зида настао низ покрета и странака у Источној Европи чији су лидери поносно поново писали историју о прецима који нису били нацистички зликовци и масовне убице, већ храбри борци против комунистичког тоталитаризма.
Уједињена Немачка није подржала све те покрете и странке, али већину јесте. Посебно једног лидера, који је славу стекао умањујући број жртава у Јасеновцу и изјавама да је срећан што му жена "није ни Жидовка ни Српкиња".
У Минхену је немачки канцелар најавио нову стратегију за Европу која би се окретала око економске и војне моћи Берлина, али на Балкану она већ одавно делује, од стварања албанско-хрватског војног савеза до невероватног ангажмана Високог представника за БиХ Кристијана Шмита.
"Ипак је на подручју бивше Југославије учињен напредак – колико видим без уговора о раду сада ради можда пар хиљада сезонских радника у туризму или грађевини. И наравно Кристијан Шмит", у шали је потписнику рекао један средње рангиран дипломата.
Савет УН за имплементацију мира је још далеке 2007. године донео одлуку да укидање канцеларије Високог представника одложи за годину дана, под условом да Високи представник не користи Бонска овлашћења којим се угрожава самосталност влада, парламената и ентитета. Од тада је та одлука прекршена више од 900 пута.
Европска унија, предвођена Немачком, направила је највећи демократски експеримент када је чиновник којег нико није изабрао сменио Милорада Додика који је убедљиво победио на изборима. Одговарајући на прозивке да је за њега обичан немачки туриста, Кристијан Шмит одговорио је да "Додик јако добро зна ко сам ја", док је лидеру босанских Хрвата Драгану Човићу поручио да се "смири". Остаје нејасно како је то пропали немачки политичар успео да смири Човића, а канцелар Мерц не може да смири "неонацистичко пролеће" од Балтика до Јадрана.
Србији је Немачка најважнији економски партнер из ЕУ, али то отварање фабрика и јачање сарадње као да није помакло ни за метар стратегију Берлина према Србији. Националисти старе производње могу да кажу како ће Немци гледати кроз исти двоглед на Београд без обзира да ли у њему влада Пашић, Милошевић, Тадић или Вучић. Да је у том односу време стало.
Људи окренути будућности указују на нова радна места, инвестиције и економски развој који није закован у прошлости или митове. Али у напону те сарадње догодило се да Немачка са Руандом, једном од ретких немачких колонија пре Првог светског рата која је за разлику од Немачке осуђена за геноцид, предводи велику дипломатску битку да УН донесу резолуцију за геноцид у Сребреници. Опет је, сасвим случајно, после те резолуције у региону дошло до наглог погоршања односа.
"Када чујем да се Немачка пита да ли треба да шаљу оружје и навијају, и сада се стално јављају неки људи који су јако битни и мудри, онда се стално чудим како је њима дозвољено да носе оружје. Ја им не би дозволио да носе праћке, а не оружје. Они би по свим људским законима морали да буду разоружани, да не ручају ножем а не нешто друго", изјавио је у интервју за Спутњик највећи српски драмски писац Душан Ковачевић, када аутор "Маратонаца" није ни слутио да ће у Минхену немачки канцелар најавити да ће Немачка бити стуб европске одбране.