Како су Холанђани донели толеранцију на Косовo

Економисткиња Јелена Ковачев није могла ока да склопи уочи путовања о којем је толико маштала – путовање на Косово, али не било које Косово. Свакако не оно о којем са толико талога мржње и предрасуда описују београдски медији, политичари или они који су са њега, као по неком српским стереотипу или наративу, спашавали живу главу.

Економисткиња добре душе није спавала од узбуђења јер је знала да ће путовање променити све што је знала о овом тескобном друштву, али и што јој је пружена прилика да види Косово без политичара и малигних српских медија. 

И заиста је са огромним одушевљењем доказала да ништа од онога што нам сервирају политичари, владике или уредници није тачно – на приштинској пијаци су она и њена сапутница слободно причале српски језик и наилазиле само на дирљиве осмехе љубазних продаваца.

Није, додуше, јасно да ли су на ту љубазност утицале камере које су их пратиле, или можда што су одмах полетеле да позирају са кечетом на глави.

Да Јелена Ковачев заслужује да води неки међународни пројекат помирења било је јасно када је у Призрену једна Албанка чула српски језик и пришла јој само да јој из срца пожели добродошлицу. Ако би јој неко дао историјску шансу, јунакиња ове приче могла би свакако да врати хиљаде избеглих Срба у Призрен и да их албанске комшије сачекају као и њу.

Седам дана путовања нормалних људи из Србије завршило је посетом Косовској Митровици, у граду у којем предрасуде и политичари не дозвољавају нормалним људима да се друже, свирају џез или зурле, поруше све етничке баријере као што је то учињено у свим градовима јужно до Ибра, а у слободно време да се суочавају са прошлошћу. Један од учесника ове мисије закључио је да му је само подељеност Митровице покварила утисак тог дивног путовања.

Аутор овог пројекта „Србија први пут, Косово први пут“ је Идро Сефери, новинар из Приштине са седиштем у Београду, шта год то значило. Да ли организација или мултинационална компанија за коју ради симпатични и добронамерни Идро има седиште у Београду, или је он заправо први новинар на Балкану који има седиште? Или је само непријатно рећи да само живи и ради у Београду, већ је боље да се са причом о седишту наговести да се не бави бедним новинарством него историјским мисијама које мењају лица прошлости и будућности.

Документарни и цивилизацијски пројекат из две емисије – "Србија први пут" и "Косово први пут", приказује како је петоро грађана Србије и "Косова", насумично или сумично окупљених, доживели "Косово" и Србију.

Холандској амбасади, која је финансијски подржала овај цивилизацијски искорак на Балкану, могло би се само замерити да су могли да издвоје нека средства и за лекторе, јер пројекат има проблеме са падежима или употребом малих и великих слова, али су аутори и финансијери сигурни да ће се све рупе у познавању српског језика попунити малтером добрих намера. 

Када су ова два нво-путописа премијерно приказана на Н1, уредништво је одлучило да се такво ремек-дело хуманизма и ренесансе мора репризирати бар два пута дневно, јер јавност у Србији никада није видела како то изгледа кад нормални људи дођу на "Косово".

Потписник ових редова вероватно није сасвим нормалан јер је био једном у Ораховцу где су новинарска удружења подизала споменик на месту где су нестала двојица новинара, Ђуро Славуј и Ранко Перенић, али је и те године, као и годинама пре и после тога, споменик рушен без проналажења криваца.

Ни нове косовске власти ни међународне мисије нису чак ни симулирале да воде истрагу о несрећницима чије породице немају место на коме могу да запале свећу. Али такве посете Косову нису доприносиле успостави дијалога и љубави, због чега ни веселе холандске дипломате никада не би ни помислиле да би нестали српски новинари са Косова и њихове породице могли да имају право на истину или правду.    

Ако нисте знали, дуго скривана Приштина је, према оцени једног од задивљених грађана Србије, нека комбинација Врачара, Дорћола, Беча, Берлина и Новог Пазара. Било би можда добро да су аутори пројекта и приказали те бечке, берлинске или врачарске делове Приштине, али ће то остати скривени драгуљ или мала тајна великих познавалаца архитектуре све до следећег пројекта Сеферија, холанске амбасаде и Н1.

Истину за вољу, виђени су елитни ресторани са књигама, старим плочама, у којем се окупља модеран, просвећен свет, лидери НВО света и амбасада, а грађанима Србије приказана је највећа католичка катедрала на Балкану.

Саборни храм СПЦ у Приштини није, јер полиција не дозвољава да се одрже литургије за десетак верника, а студенти Приштинског универзитета воде акцију да се храм претвори у Музеј геноцида над албанским народом. У емисији није ни наговештено да је у Приштини некада, пре геноцида, живело 40.000 Срба, а након што су починили геноцид остали су само у другом програму косовске телевизије намењеном српском народу.

Није, међутим, фер рећи да на првом путу нису срели ниједно избегло лице на Косову – срели су познатог глумца Енвера Петровција који је рекао да је у Београду провео најлепше године живота, највише научио од дивних, паметних људи у чувеном бифеу Атељеа 212, али је ипак, када је видео да је почела опсада Сарајева, одлучио је напусти Београд. Од стана у Београду који је продао направио је приватно позориште, али и даље ради и снима серије или филмове у Србији. Наша хероина Јелена Ковачев није могла са суздржи сузе и замолила је Петровција да га загрли.

Филм набијен добром вољом и напредним идејама, којима се разбијају предрасуде необразованих и агресивних примитиваца, затим описује како се живи у царском граду Призрену.

Веома елегантна председница невладине организације описивала је на одличном енглеском свој пројекат заштите великих дрвених врата који су се налазила на улазима у старе куће. Велика је опасност да та врата нестану, јер је то један од симбола прелепог града, казала је и депримирамо додала да их је остало свега 52 у њеном граду.

Није јасно да ли су пројектом обухваћена и врата Богородице Љевишке или Богословије, који су спаљени 2004. у присуству међународних снага и до данас нису у потпуности обновљени. Задивљен лепотом богомоље, један персијски путописац урезао је Хафизове стихове на арапском у западном делу припрате Богородице Љевишке – "Зеница око мога,гнездо је лепоте твоје, почасти нас уласком, ово је дом твој..."

Албански грађани кренули су на пут са мање ентузијазма него српски грађани, а један од њих, мастер психологије, рекао је да је сигуран да његова посета Србији неће нимало променити његове ставове.

У Прешеву су видели џамију која не припада ни ширем списку значајних исламских грађевина на Балкану, али су у Београду од свих верских институција успели да виде низ невладиних икона.

У Прешеву су им саговорници рекли да у тој општини нема никаквог друштвеног живота и сусрели се са глумицом локалног позоришта, којој српске власти не признају диплому, па се због тога у позоришту води као шеф расвете иако је једина глумица у театру. За једног од гостију са "Косова" та глумица је оставила највећи утисак, као симбол шта све доживљавају Албанци у Србији.

У Београду су од престоничких знаменитости успели да упознају неколико институција, од којих им је најлепши утисак оставила директорка Иницијативе младих за људска права Софија Тодоровић која им је рекла да је веома изненади када у истраживањима увиди да млади уопште имају било какав став о Косову.

"Али када се уђе у разговор са њима наилазите заправо на велике празнине", мудро је закључила и заменила стрепњу са осмехом на лицима албанских гостију.  

У Нишу су срели новинарку која се 1999. године "преселила" са Косова Поља, као и стотинак хиљада Срба који су негде у јуну купили огласе за подстанарске станове јер им је дојадило да живе у сопственим становима или кућама, насељеним митовима или предрасудама. Зар није боље живети у неком кампу, подруму неке куће, али реално и без илузија, растерећено свих терета и имовине из прошлости. 

Занимљиво је да су у овој акцији, где се нормални људи срећу са нормалним, косовски интелектуалци стално питали да ли би Албанци били безбедни у Србији, док су српски грађани сматрали да би исто питање само било доказ да Србија није испловила из мрака примитивизма. Јер и ти Срби, који буду нападнути, мора да су неки реликти прошлости, који иду у цркву, цитирају Његоша или Матију Бећковића.

Ипак треба дати шансу сваком сусрету, дијалогу. Још само стотинак пројеката о правом животу у Приштини и Београду и сигурно више неће бити никаквог насиља или обрачуна. Осим на некој великој донаторској конференцији где би се невладине организације са обе стране Ибра кандидовале са пројектима борбе против насиља.