Прича о лажном представљању и стварној ЕУ

Колика је раздаљина између европског популисте који ће водити владу и српског фашисте којег би требало послати у затвор и забранити му свако јавно иступање ? За сада, 23 године

Нико се више и не сећа Драгомира Јанковића, романескне личности која је годинама била једна од најбољих и најпоузданијих тумача европске политике на Балкану. Јанковић је дао на десетине интервјуа најозбиљнијим медијима у Србији и као директор Европског економског института објашњавао које све препреке стоје пред Србијом. Био је уверљив тумач чудне љубави Брисела и Београда у којој се, као у некој мексичкој серији, стално рађају нове дилеме и очекивања али гледаоци чекају јер верују да ће се љубав десити већ у 723. епизоди. Било је у тим интервјуима и мисли и савета који су деловали као да су побегли из стрипова о Алану Форду и азил затражиле у Европском економском институту за који је Јанковић рекао да је "буџетска научна институција ЕУ која се бави пројектима из области економије, економским анализама и прогнозама". 

За друштво би било боље ако више производи а мање троши, боље је бити део богате заједнице него остати у окружењу сиромашних, дочим страни инвеститори, изгледа, радије долазе у стабилне правне државе него у средине која имају велике проблеме са у корупцијом и криминалом.

У једном од последњих интервјуа, Јанковић је готово пророчки оценио да "Европска комисија нема разумевања што се питање решавања високе корупције одуговлачи и да ће се то Србији обити о главу на путу придруживања ЕУ, у смислу да ће се поглављу о корупцији посветити посебна пажња".

Врхунска комедија

А онда се десило једно од највећих медијских чуда у Србији – после осам година успешне Јанковићеве експертско-медијске каријере испоставило се да Европски економски институт уопште не постоји. Или да постоји као приватно предузеће маштовитог човека, без сарадника, сајта и телефона, али да сигурно нема никакве везе ни са Бриселом, ни са Европском унијом.

Медији су јављали да је Институт почео да шаље уплатнице за Аустралију, Нови Зеланд, Велику Британију за непостојеће анализе, а сам Јанковић најавио је да ће тужити све медије због клевете. Онда се наша велика европска звезда угасила и нестала из јавног видокруга.

При крају је, попут дављеника који се још једном појављује на површини воде, изјавио да је ради као експерт у ОЛАФ-у, заиста постојећој европској институцији која би била идеално место за њега јер јој пун назив гласи Европска агенција за сузбијања превара. Када су из ОЛАФ-а то брзо демантовали, Јанковић је рекао да се само шалио.  

Неки талентованији писац могао би да напише врхунску комедију о особама које се лажно представљају на Балкану. У првој фази смо имали појаве веома дискретних, самозатајних генијалаца које је Оксфорд уврстио међу најважније личности у Европи или свету. На сваку врсту подозрења, увређено су показивали уплатнице које им је послао нека "штампаријски институт" из Оксфорда, уз жаљење да нису имали довољно фунти да уђу и на светску листу.

За продекана једног Медицинског факултета изабран је својевремено експерт који се усавршавао на светском универзитету Ешвуд на који никада није крочио ногом из сасвим баналног разлога – универзитет не постоји. Некадашњи директор Електропривреде Војводине такође је докторирао на чувеном универзитету са Хаваја који је постао чувен јер је покренут процес против хавајског труста мозгова због лажног представљања.

У Хрватској се догодило још занимљивије медијско чудо када је студент новинарства, представљајући се као заменик главног уредника "Јутарњег листа", мејлом направио интервју са премијером Пленковићем а онда тај интервју и објавио на насловној страни истог листа. Касније је студент детаљно објаснио како је и премијера и колеге из викенд редакције преварио да је он заменик главног уредника.

Зато и треба имати разумевања за овдашње новинаре из бар два разлога. Они који се лажно представљају често боље и аргументованије причају од оних европских стручњака који имају само један идентитет. А ако буду елиминисали све саговорнике са сумњивим биографијама, дипломама и звањима, постоји опасност да би могли да остану сами у студију или пишу колумне о светској кризи.

Грешка у корацима

У колоритном случају нашег европског економског експерта Јанковића заправо је убедљиво најјачи утисак оставила једна чињеница – припадници ЕУ потврдили су да Јанковићев непостојећи институт нема никакве везе за бриселском администрацијом након што је Јанковић читавих осам година објашњавао српској јавности мале тајне великих европских интеграција и као старији успешни брат из великог света покровитељски тумачио услове, очекивања, поглавља.

Да ли је европски економски експерт направио неку грешку у корацима, фаул у нападу или су новинари успели да утврде да у тој "научној, буџетској институцији ЕУ" ипак нешто труло, остаће велика непознаница. Али тај случај, у којем неки филмски лик осам година лагодно заступа у јавности ставове ЕУ, као да најпластичније показује дубину, или плиткоћу, заинтересованости Брисела за пријем Србије.

Сама делегација ЕУ саопштила је да годинама прати наступе Јанковића али да није имала разлога да реагује док није добила питања од медија. "Кроз новинске извештаје, делегација ЕУ је упозната са активностима господина Јанковића, али осим тога он нема било какве, ни формалне ни неформалне, односе с њим и његовим институтом", речено је у саопштењу.

Изгубљени у рачунању европског времена

Десет година од почетка приступних преговара са ЕУ, бивша амбасадорка Белгије и председница Центра за европску и међународну политику Дениз де Хауес оценила је протекле недеље да се Србија све више удаљава од ЕУ због њеног става о руској инвазији на Украјини и конфликта са тзв. Косовом. За председницу Центра, који заиста постоји, проблематично је што Србија балансира измећу Истока и Запада као и што улазак у ЕУ не подржава целокупно друштво. Постоје индиције да је и за лидера Северне Кореје Ком Џонг-уна веома проблематична идеја ако његову политику не подржава целокупно друштво, а да су му још проблематичнији становници који желе да балансирају у политичким ставовима.

Тако је, 23 године од историјске победе проевропских снага, Србија остала изгубљена у рачунању европског времена – неки пријатељи попут грчког премијера кажу да бисмо у ту заједницу могли да уђемо већ за седам година, значајан део ЕУ предвођен Француском врло јасно одбија да говори о било каквим роковима, док бриселска организација оцењује да се све више удаљавамо иако домаћи евроентузијасти већ ламентирају како смо недопустиво предалеко.

На том бескрајном европском путу као да нико не размишља да се на листи нових препрека налазе три захтева који су јасна негација темеља на којима је сазидана европска заједница. Да би се интегрисала у ЕУ Србија би морала да пристане на сопствену дезинтеграцију, води идентичну спољну политику са осталим слободним, демократским земљама ЕУ, да развија економску сарадњу и слободну тржишну економију осим са Кином, Русијом и осталим непожељним земљама.

Као један од посебно интересантних захтева издваја се спречавања злоћудног медијског руског утицаја којим се даје простор евроскептичарима и екстремним десничарима.

Нигде без панцира

У Холандији, једној од најбогатијих и најлибералнијих европских земаља, није било ни трага злоћудног руског медијског утицаја. На изборима је, ипак, победио Герт Вилдерс, којег овдашњи медији описују као популисту, десничара и радикалног критичара ислама. Није познато када ће Србија добити шансу да неког лидера назове популистом, али је јасно да би сваки лидер који би се залагао за забрану Курана, исто као и "Мајн кампфа" или забрану рада џамија, сигурно био проглашен фашистом којем треба забранити политичко деловање. А у извештају Европске комисије би се од Србије захтевало да не толерише ширење верске и националне мржње.

Због низа антиисламских, "популистичких" провокација, као што је изјава да ће се побринути да "мароканског ћубрета" буде мање у Холандији, Вилдерс стално носи панцир и налази се под сталним полицијским обезбеђењем. Аналитичари, међутим, оцењују да је у последњих неколико година критике усмерио против европске бирократије, као и на њен однос према Украјини. Нападао је слободан увоз украјинских житарица и одбио је да слуша говор председника Зеленског, поручујући да Холандија треба да се врати Холанђанима.

Тако је човек који је био усамљен на екстремној десници деловао као усамљени пацифиста међу холандским хуманистима и либералима који су чинили и чине све да рат траје што дуже, борећи се за одбрану Бахмута или Авдејевке више него што су се икада борили за одбрану Холандије.             

У медијским анализама наводи се да је Вилдерс противник ширења Европске уније, што није сасвим прецизна дефиниција јер су то били и досадашњи холански премијери. Вилдерс заправо није противник ширења, већ сужавања ЕУ.

Колико је раздаљина између европског популисте који ће водити владу и српског фашисте којег би требало послати у затвор и забранити му свако јавно иступање? За сада 23 године. А колико ће још година проћи да се заиста на једном месту нађу исте цивилизацијске вредности? Можда бисмо и знали да и даље постоји институт са почетка текста.