Пад лошег школства

У тренутку кад се на стајалишту новосадске железничке станице обрушила надстрешница, невелика група просветних радника окупила се испред зграде Скупштине Републике Србије у Београду како би ‒ трећи пут заредом од почетка ове школске године ‒ исказала гнев због свог материјалног положаја, али пре свега због урушавања свог достојанства и угледа.

Учитељи и професори с пиштаљкама око врата и духовитим натписима у рукама нису могли знати шта се тог часа збива у другом граду, вести ипак долазе са закашњењем, али чувши каква се трагедија десила, нису занемели, јер је велико страдање последица не само лошег градитељства или лоше економије, већ пре свега ‒ лошег школства.

Између ова два догађаја која су се збила истога дана постоји каузална нит, премда се она ненаметљиво открива и неће бити логична многима. Да би се једна силовита конструкција обрушила на пролазнике, потребно је да пред неправилностима њене градње зажмуре многи, они који седе у радној соби и пишу нацрт, као и они који се тим нацртом руководе.

Може се с правом сумњати у компетенције извођача радова, могу се проверавати свакојаки списи и утврдити одговорности, али над свим овим стручним и нестручним питањима лебди питање другачије врсте ‒ како је допуштено да се аматерству поклони толика раскош или: како су незналице постале руководиоци моћи?

Одговор на ово питање погрешно је тражити на оним местима где се трагедија догодила, јер су таква места тек последица упорних погрешака. Одговор је увек у узроку који није артикулисан недавно, напротив, он је препознат одавно и гнев просветних радника у вези је са њиме.

Пође ли се даље у прошлост, разговетно се види како је одлука да се сваки когнитивно способан члан друштва пошаље у школу ‒ прихваћена оберучке, јер је таква прилика дозволила многима да се ослободе тежачког посла и лате се лакшег заната. Породице су у овом допуштењу друштвене заједнице виделе племенитост система ‒ сваки појединац имаће макар основно образовање, што значи: научиће читати и писати, и овладаће знањима која ће га спасити таме и зла, рекао би наш песник на прагу просветитељства Гаврил С. Венцловић.

Ова мисао јесте била разумно скројена, у веку буна и устанака није се самосталност могла само пушком стећи, било је неопходно да се хоризонти прошире и да се мисли на будућност, а у њој је слобода јалова ако један народ са освојеном слободом не зна шта ће, па је непросвећеност спонтано гуши. Дакле, образовање јесте било оружје у ратовима, не само код нас већ и многим другима европским државама.

Међутим, као и у психологији: оно што човеку у једном тренутку омогући преживљавање, у другом постаје баласт, или да кажемо овако: оружје које нам дозволи да укротимо противника у једном часу, ако наставимо да га на леђима теглимо, постаће касније терет који ће наше тело искривити и нећемо више бити способни да се крећемо.

Наравно да је идеја о просвећености народа идеал модерног доба и свако ко би се томе противио показао би да не разуме како друштво напредује и којим магистралама треба да се креће, али наше време показује неодрживост таквих захтева и, нажалост, суноврат просвећености: друштво које тежи да подучи свакога, на крају неће подучити никога.

Вредни мислиоци прошлог века, међу којима су Кристофер Леш и Жил Липовецки, писали су о масовном школовању као компензацији за друге социјалне разлике ‒ понудићемо школство свим нашим грађанима, уверићемо их како тиме они постају равноправни са свима осталима, не бисмо ли на тај начин прикрили неравноправност коју намерно скривамо, а она је у вези с новцем и капиталом.

Речју: понудићемо образовање сиротињи како би се тиме утишао њен бунт и исцртала сасвим крива мапа, да се сиротиња за нешто пита и да уопште има право гласа. Тако школа постаје океан тишине ‒ наставни програм бира оне садржаје којима би требало да се подстакне слободна мисао, а она је већ унапред угушена немогућношћу да се јасно изобрази и артикулише. Просветни систем постао је дом за ученике, место где ће боравити ђаци, али где се неће нужно учити, јер приоритет није учење, већ идеализација уобразиље ‒ човек је слободан онда кад је с књигом у руци.

На таквом месту књига је украс или део произвољног ентеријера, зато што књига не обавезује ученика ни на шта: он је не мора прочитати, нити мора даље размишљати о њеним садржајима, јер читав дидактички процес подразумева једно предразумевање ‒ ученик не може бити искључен из школе зато што би такав гест произвео силовити гнев, а задатак школе је да гнев угуши, иако га у својим романтичарским садржајима распирује.

И данас, више него икад, школе су постале учмале средине у којима се запосленима не да да било како у струци и својим компетенцијама напредују ‒ сем похађајући семинаре који махом не служе ничем нарочито ‒ а исто тако није дато ни ученицима да учине бољим своја знања зато што у сваком одељењу мера мора да буде просек или она група ђака која би радо да не иде у школу.

Неретко ће бољи ученици приметити да се често или скоро увек морају прилагодити слабијима и да због тога не напредују очекивано, иако се и они којима се бољи прилагођавају не труде много, па су и једни и други увек на губитку. Кад је тако ‒ а треба завирити у било коју српску школу данас, несентиментално, но с милошћу ‒ онда је јасно зашто је све више незадовољства у оним зградама где би требало да буде највише радости: нико није тамо где би желео да буде или нико није онакав какав би хтео да буде.

Измешале су се посуде ‒ да би се честито радио посао у настави, некад је потребно завршити и три факултета, а плата је као да ниједан није уписан; да би добар ученик могао да учи од свог учитеља, учитељ му се мора посветити, и он то не стиже, бавећи се онима који не би да иду у школу, а систем их је натерао, па су такви појединци постали терет и породици и друштву.

И заиста, наши духовни и материјални губици данас су у вези са спретношћу слабих, а не са грешкама јаких. Непопуларност лоших оцена и понављања разреда ‒ истина, и због лењости руководилаца наставе ‒ дозволила је да сваки ученик буде достојан школе, иако то не би требало тако да буде, јер се ниједна појава не може реализовати у свом апсолутном учинку.

Учитељи и наставници прећутно су се споразумели да зарад општег мира и личног комфора не стају на муку онима којима је образовање ‒ мука, па их пуштају и не чине ништа да се посумња у њихову способност да похађају наставу, те логично, кад је на ауто-путу много возила, тешко је утврдити ко је преступник, радари се гасе.

Тако бива и данас у образовном систему: пошто смо допустили да сви иду у школу и завршавају разреде, онда се и грешке морају толерисати, јер уколико се види ко и колико греши ‒ не познаје, на пример, у вишим разредима таблицу множења ‒ такав се мора санкционисати, можда написати препорука да школу не похађа, а таква одлука противречи унутрашњој логици капиталистичког светоназора. Сваки човек мора да буде образован како би у тој општој лагодности сваки човек био ућуткан. Парадоксално ‒ оружје за слободу у јеку српских устанака с почетка деветнаестог века данас постаје средство масовног ућуткивања; и што је човек данас образованији, мање је кадар да изобрази нелогичности система чији је део.

Ипак, све што је противприродно временом природа сама обелодани као своју фалинку или нелогичност. Тамо где се створи присилни мир ‒ догоди се немир, у српским школама: насиље. Тамо где се на сва звона говори о материјалном благостању и стручности ‒ догоди се општа беда. И кад просвета зајауче, срамотно дувајући у пиштаљке ‒ буде јасно како је ућуткано све оно чега већ дуго нема: права да се искаже нећу и не.

Задатак интелектуалца морао би бити да се не сложи са оним што види пред собом, јер ће једино на тај начин показати духовну будност или како је неко једном био написао, можда чак и на недавним протестима ‒ уколико свако мисли исто, онда заправо нико не мисли довољно.

Пад надстрешнице у Новом Саду и велика трагедија која се десила нису само последица лоше управљачке политике ‒ иако се то не може оспорити ‒ већ материјални доказ одлуке с којом су се мање-више у просвети данас сви сложили: све ћемо допустити зато што је дозвољено да се са нама збива оно што други одлуче.

И премда је незадовољство доброг ученика и касније доброг радника показатељ системских грешака, много је, чини се, важније каква је позиција лошег ђака у том систему. Он се проћи испод радара, нико га неће зауставити у напредовању, јер га нема ко зауставити, међутим, у једном часу ‒ и тај час треба дочекати ‒ зауставиће га његово (не)дело. Постаће јасно шта је способан да уради, односно неспособан да исправи. Покушаће да заташка грешку, да опере руке, али ће га кривица прогањати, зато што човек не живи са другима које може утишати, већ живи са собом.

И због те самоће и прогонства лошег ђака данас је потребно ‒ више него икад у историји српског образовања ‒ своју мисао озвучити и не дозволити тишину. Неко слути како ће се и ова серија протеста просветних радника завршити на истој тачки на којој је почела, што је можда истина, али ако се након оног што знамо и што није тајна, сакријемо и помислимо да је на том скровитом месту безбедно, сетимо се да нигде није безбедно кад се лошем ђаку ‒ оном који никад није смео да крочи у школу ‒ дозволи да се извуче.

Коначно, када се сви извуку ‒ једни у беди, други у тријумфу ‒ ко ће остати да се сећа настрадалих? Ако престанемо да се сећамо, онда нам ни школа више неће бити потребна.