Они су ‒ можда ‒ одустали од нас

Земунским кејом шетају се два дечака и једна девојчица, млађи школарци, и девојчица говори својим другарима шта се догодило на часу у школи.

Наставница је пришла ученици пошто је приметила да она шушка кесом, па ју је приупитала шта ради, а девојчица је одговорила како једе смоки. Наставница је почела да се смеје. Ученица ју је понудила смокијем, што је она одбила, после чега је ‒ смејући се и даље ‒ наставила са часом.

Девојчица је испричала своју причу ‒ ужурбано се крећући кејом ‒ и додала на крају: Они су, брате, одустали од нас. Ова реченица, семантички наизглед једноставна, декорисана жаргоном, саопштена у ходу и наизглед непланирано, одјекнула је својом силином и о њој је вредно размишљати, свакако и писати.

Разлог је једноставан. Једно дете пожелело је да утоли своју глад или разломи своју досаду једењем смокија на часу. Кад му је то допуштено ‒ јер наставница ни на који начин није прекорила тај поступак, она се с њим заправо сложила ‒ дете је разумело како му то допуштење није на корист.

Дететово непримерено понашање било је прихваћено, али је дете схватило да је одбачено. У једном одобрењу сакрило се одбацивање или одлука да се на малог човека не обрати пажња. На овом месту није вредно много говорити о томе шта је наставница показала пред својим ђаком, већ је важнија ученикова неисказана реакција.

Пристајање на неред на часу није раритет у школи, на много се места може чути да се не влада ситуацијом, ученици су немирни, непажљиви и необуздани, тешко је артикулисати једну целовиту реченицу, али тамо где би се и више од једне реченице могло рећи ‒ не говори се ништа.

То ћутање или таква тишина обликује младалачку свест и уместо да се на том поклону буде задовољан, ученик је погођен и поражен јер је остао изван нечијег видокруга. Другим речима, није био виђен, наставник или неко други није показао својим понашањем да уважава учениково присуство и овај је остао у тамној сенци.

Када се у емотивном односу човек осети невидљивим, он провоцира свађу, било какву реакцију којом би пробудио другога, јер бити невидљив, дакле, неуважен ‒ значи бити поништен.

Девојчица која је јела смоки на часу прекрила је смехом своју патњу јер би другачије она била неподношљива. И премда њен закључак потврђује да је разумела шта се збива ‒ да наставница не може да јој посвети своје време ‒ она је своју детињу и људску потребу препокрила тврдом љуском, па се испод ње не види горчина.

Међутим, овде није питање зашто се многи одрасли људи данас понашају инфантилно, већ зашто деца морају у неком часу да преузму кормило одраслих. Требало би проверити шта пише редом у ваљаним уџбеницима, али одрастао човек је онај чији је психички развој колико-толико целовит и који разуме себе, претпоставља реакције других и у тим односима бива зрео ‒ не тражи оно чега нема и што не може добити.

Његове су пројекције ограничене, не огледа се у другима по сваку цену и тежи да постигне нешто вредно због чега је дошао на овај свет. Зрео родитељ или зрео наставник не користи родитељство или час да би исцелио себе ‒ премда се исцељење спонтано догађа ‒ већ својим понашањем и својим речима подстиче здравље детета. Захваљујући речима које слуша или следећи дела која пред собом види, млад човек се оријентише у свету, проналази тачке ослонца и лакше се касније креће кроз све путање своје егзистенције.

Када се ово не деси и када је зрео човек незрео, онда неко други мора заузети његово место, јер природни системи не трпе празнине или рупе. Реакција наставнице која допушта да се на часу једе смоки ствара неравнотежу у систему. Уместо да искаже непријатну забрану којом би у души детета створила гнев, а потом испровоцирала и другачије мисли ‒ не могу да чиним шта ми падне на памет, нисам у средишту света, постоје и други ‒ она тежиште одговорности или деловања преноси на ученицу, иако тога, вероватно, није свесна.

Наједном основац, иначе збуњен светом око себе, а да би преживео, постаје одрастао човек ‒ недовољно развијен за нову улогу, склупчан у патњи ‒ и он мора урадити оно што нису урадили одрасли. Он треба да порасте толико да самог себе не саплиће у ходу, али и да дохвати оне линије до којих се пење сам, јер одраслих ‒ нема.

Девојчица која је јела смоки привукла је пажњу другог јер јој је други потребан, али је убрзо потом остала сама, на ветрометини часа, без иког ко би њен душевни свет понеговао. Из привидне хармоније, на почетку часа, створен је неред који се вратио у своје лежиште не интервенцијом одраслих, већ интерпретацијом једне ситуације из позиције детета. Дете је морало да понегује себе, да себи објасни шта се збива како би могло да се креће даље.

А како се ичији свет негује, запитаће се неко, или ‒ може ли се он неговати огрубелим рукама? Може ли млад човек икад затражити да га одрастао човек види, иако га не гледа? И шта би девојчица са смокијем требало још да уради да наставница прекине час и упути јој речи ‒ било какве речи ‒ којима би потврдила да ју је видела? Ако бисмо изустили одговор, сетили бисмо се да онај који не види другог, заправо не види себе. Чак парадоксално, онај који би да га се други нагледају ‒ вероватно ниједном себи није упутио топао поглед и склања се од својих зеница као у хитром ходу.

Немарност према другом поуздано је немарност према себи, јер се човек тек понекад мења, док у свим другим тренуцима бива исти, заробљеник навике, своје друге природе ‒ како је неко једном казао. Смех наставнице на часу производ је једног дугог и тешког стања. Она је уморна, жива ради реда, у тескоби којој нема краја. Њена су се хтења истањила, и она чека да нешто дође, иако, као код Бекета ‒ то никад не долази. Како знамо да је ово истина и да нисмо пренаглили.

Она својим понашањем није успоставила равнотежу, није омогућила да се ученички немар објективизира, није направила проблем који би требало решити. Она се само измакла и оставила своју ученицу на цедилу, без потпоре и упоришта. Речју ‒ одустала је од ње. Како се може осећати напуштен човек, запитаће се мислилац, док око себе данас, на сваком кораку, види измаштане заједнице којима неко припада? Којим се језиком говори у прогонству и да ли је алијенација реликт нашег времена или је Ками тек опонашао сенке из Платонове пећине?

Напослетку ‒ како се данас осећа напуштено дете? Ако претпоставимо да је сваки систем кохерентан и да супротности ‒ хераклитовским речником ‒ граде хармонију, онда је осећању напуштености неопходан контратег или опречна сила која неће дозволити рушење поретка.

Другим речима, да се живот напуштеног детета не би урушио ‒ а човеку је усађен нагон за преживљавањем ‒ дете ће напустити тишину самовања и онда кад се најмање надамо, пустиће глас. Тај глас звучаће можда грубо, непримерено или незрело, одрасли ће му се чудити, и он неће бити естетски артикулисан, напротив, заличиће на дисонанте тонове у каквој волшебној композицији, параће уши.

Такав глас ‒ за разлику од пуцкетања кесе ‒ неће се утишати стиском руке. Његова ће снага бити у складу са потиснутом патњом. И зато је необично кад се данас чује да су млади људи неспособни за живот јер су им одрасли поклонили уређаје који симулирају стварност, а они се у правој стварности, логично, не сналазе.

Стасавају у индолентна бића, сасвим аутистична, која не саосећају ни са ким, можда их чак ни родитељи томе нису учили. Радују се позитивним примерима вештачке интелигенције и знају да никад ништа важно неће морати да раде, па их та идеја ослобађа одговорости. Ипак, оно што остаје ван домашаја родитељства и технологије јесте здрав разум и он се буди сваки пут кад се у свету препознају дубоке нелогичности.

То су тренуци кад се згрчи желудац или кад дође мука, иако за тиме нема објективних разлога. Субјективни би били следећи ‒ умствени део бића, препознајући празнине, почиње да их испуњава смислом, па чује ли се дуго тишина, наједном почну да се чују гласови.

Наравно да ти гласови не морају увек и касније бити беспрекорни, ко може рећи у шта ће се они изобличити, али ако се гласу не подари акустика, ако се ови тонови утишају у своме заметку, онда ће свако ко има слуха ‒ бити грешан.