Чије су моје промене?

Друштвене кризе без изузетка су ‒ духовне кризе. Када се један до јуче колико-толико функционални систем почне распадати, јасно је како енергија која омогућава унутрашњу кохезију престане да бива чврста и наједанпут се почну стварати силовити нуклеуси који вуку на своју страну уместо ка једном језгру. Ако нема једног језгра, већ се стварају распаднути атоми, енергија заједнице мења свој облик, па поприма нови, услед чега настаје нови дух, ако претпоставимо да дух јесте енергија.

Иако се чини да је пробуђен дух заједнице и људи су се после дуго времена оријентисали око исте идеје која је омогућила загледаност у исти циљ, заједништво о којем се много говори ‒ ретко се заправо може видети, и то је парадокс савремене реторике. Пробуђено је заједништво, али је истовремено, у истоме даху, пробуђена немилост према ближњем, неко ће рећи и мржња, и нећемо погрешити ако све приближимо једном појму ‒ снажној нетрпељивости према другоме.

Можемо поставити питање: ако се све време говори о пробуђеној новој енергији или новоме духу и он је ‒ како многи кажу ‒ дух заједнице, како се догодило да се тај дух укотвио у једном неочекиваном амбијенту, у атмосфери гађења према другом човеку који не мисли као ја, или као ‒ ми? Да ли је онда заиста пробуђено заједништво о којем се данас често говори или је ова именица већ потрошила свој садржај, па лишена семантичког језгра, наставила да значи оно што више не значи? Шта значи у времену заједништва именица ‒ заједница?

Речник Матице српске, између осталог, каже како је у питању скуп људских група које живе повезано, док се у Речнику синонима Павла Ћосића даје занимљиво објашњење, не и једино: да је реч о дружини и друштву, потом на другом месту: везивању једне појаве с другом у свести. Позабавимо ли се етимологијом речи, препознаћемо у овој именици другу реч, једно, да бити у заједници подразумева загледаност у исти корпус вредности или организованост око једне важне идеје.

Међутим, иако је корен речи заједница: једно, тих једних природно има ‒ много, јер бисмо другачије потврдили једноличност света у којем ничег не би било, у којем би на неки начин био укинут и човек. Дакле, да би људи могли да остваре своју егзистенцију, да утврде своје место у свету, они морају испољити своју другост у односу на једнообразност заједнице, док их заједница чува од распадања, како се не би расточили у једном те истом, или ‒ искључиво у себи. Дакле, човек постоји сам и такво постојање бива прво, да би се потом догодило и друго ‒ живот у заједници са другима.

Ако је у светлу вишемесечних студентских протеста оживела једна давно оскрнављена идеја ‒ вредно је мислити о добробити других, не само о сопственој ‒ како се догодило да она испровоцира много нетрпељивости и грубости? Другим речима, како су племените акције излиле на светлост дана људски трулеж, ако племенитост и нема другу сврху до да у нама пробуди добро?

Неретко се може чути како револуције не трпе колебљивост. У сваком часу нам је допуштено да се колебамо, сем у једном ‒ кад морамо преобразити друштвени систем. Интелектуална скепса ‒ хамлетовски изображена ‒ не налази своје место под сунцем у овим данима зато што онда одгађа промену. Што се више премишљамо, циљ је даљи, а исцрпљеност војника већа, па је и пораз извеснији.

Куд би се денуле све Наполеонове величанствене војне изведбе ‒ рећи ће неко ‒да се премишљао као јагње пред зору ‒ треба ли искривити врат или се вратити у постојбину мрака? Да је крадомице пребирао по глави хоће ли сачмарица ка погрешном усмерити свој хитац, не би се ниједном нашао међу славним војсковођама, и колико год је његово самољубље морало расточити сваки страх, а страха је било, он није смео да се плаши, као и наш Живојин Мишић, допуштајући себи храбро да корача оним стазама којима други нису смели да ходе.

Тако и данас: да би се ишта догодило, треба забранити све друго да се догађа, али пошто није реч о деветнаестом, нити о двадесетом веку, већ о двадесет и првом, садашња револуционарна логика другачијег је изгледа, разликује се од наполеоновске и мишићевске. Она је студентска, али чак не ни таква, већ скривена иза студената.

Ако је храброст француског војсковође проистекла из личне и колективне супериорности, а храброст српског ‒ из Лазаревог и косовског завета, данашња храброст заправо је снажан страх да ће се чути и видети оно што се не би могло поднети, није важно да ли у овом тренутку или било када. Ако Наполеонова снага не мари за друге, она друге ни не види, а Мишићевој други нису потребни, јер он може сам, нашој снази данас недостаје утемељење ‒ да су друштвене и духовне промене у овом часу уопште могуће.

Студенти јесу својом неочекиваном и силовитом реакцијом узбудили свет, на тренутке се чинило као да ходају по води, међутим, у једном часу ‒ и тај час је већ прошао ‒ остали су сами. Могуће је да никад никог није било уз њих, да су масе људи биле привид, јер после два месеца друштвеног и духовног буђења догодило се клонуће, па уместо да размишљамо о томе шта ће се десити кад млађи препусте кормило старијима ‒ што би било очекивано да се деси ‒ старији су започели свој рат, пропитујући као на стражи своје измишљене супарнике о истинитости њихових револуционарних уверења.

Духовно буђење преобразило се у чисто политиканство и место да размишљамо о томе који су наши следећи кораци, можемо се ли кретати даље по замишљеној путањи, остали смо ту где јесмо, трошећи снагу на грубе потезе ‒ кога смо до јуче познавали и ко нам је постао непријатељ.

Немали број људи сусрео се с необичним резоном ‒ да свако ко данас размишља о тренутним збивањима, сагледава различите перспективе и не реагује напречац, бива злоходник и државни непријатељ, док је свако ко се у овој народној буни чује звонким гласом, просветитељ добре душе и њему је јасно шта се збива, те је на време изабрао страну. Међутим, ако је данас многима јасно шта се збива, како онда многима није јасно куд све ово води и зашто рационална сумња изазива подозрење и код оних који су по природи скептични?

Стиче се утисак да су људи данас ‒ и млади и стари ‒ поведени за нечим што је представљено као истинољубиво, али да нису стигли или нису желели да провере каква би то истина могла да буде, и као што је до јуче постојао друштвени консензус: да ћемо се сложити са социјалним аномалијама, преко ноћи је изгласана другачија одлука: да на аномалије више нећемо пристајати. У оба случаја приметна је истоветна законитост ‒ прво се ништа не говори, па свака реч звучи грубо, а онда се на сав глас виче, јер је свако ћутање погрешно.

Говоримо ли, заправо, о двема странама истог новчића?

До јуче се нисмо много бунили, па је корупција завладала нашим светом, а сада се гласно бунимо, па ће се ситуација променити. Лоше вести су да неће, јер корени побуне никад заправо нису у спољашњем акту, већ у оном што се у сваком од нас ‒ дубоко и интимно ‒ збива. Зато су изгледи да до промене у скорије време неће доћи јер је бука испунила наш простор толико да сем ње не остаје више места ни за шта.

Како то знамо? Тако што су утишани други и другачији гласови који не поричу важност побуне, већ доводе у питање њене тренутне начине. Има људи који с правом размишљају о томе шта ће доћи после деценије шетњи и протеста, зашто су увек исти еснафи изложени притиску јавности, док су други заштићени, иако сви деле исти хлеб, и питају се људи, с разлогом, могу ли се корените промене у друштву догодити само онда кад његови чланови пожеле испуњење виших и племенитијих циљева.

Ако бисмо хтели потпуно сагледати одговоре, требало би ‒ као и увек ‒ завирити тамо где се природно порађа нада једног друштва, а то је школа. Многи ученици средњих школа одлучили су да не допусте да се настава одржава, као вид солидарности са студентима, бирајући ‒ сад је већ јасно ‒ неконтролисани хаос уместо каквог-таквог реда. Њихови родитељи су их умногоме у томе подржали, сматрајући да ће се њихово криво друштво поправити овом наизглед пријатном интервенцијом ‒ излагањем најрањивијих чланова нашег друштва обести система.

Ово прећутно допуштење догодило се нагло, кад је наводно сазрела млада крв и кад се више није имало куд. И ако данас било кога питате зашто младост није у свом скровитом кутку и не спрема се за време које ће доћи, јер би то требало да буде време ове младости, стари ово питање доживљавају као политикански гест у којем њихов саговорник није разумео важност историјског тренутка у којем се налазимо.

А истина је да се налазимо тамо где смо и раније били, зато што се могуће промене не самеравају с оним што замишљамо да ће доћи, већ с оним одакле је све почело. Ако промене подржавају људи који не желе да чују другог и да се макар мало измене, ко ће те промене отелотворити? Ако желимо боље друштво, како пристајемо на то да његови будући грађани буду људи који су завршили школу коју нису похађали? Може ли друштво без мудрих стараца да преживи, ако ућутка сваког ко би започео своју реченицу речју: али.

Везник али, руку на срце, често води ка непријатном антагонизму, једно се каже, а онда се порекне, па је истина да у таквим реченицама нема општег сагласја, али народна буна јесте само привидно сагласје. О бунама у прошлости знамо из књига, док о овој учимо из очију и видимо ко су њени најбучнији гласноговорници ‒ често карактери који подсећају на систем који бисмо желели да преуредимо.

Ако желимо да створимо нови и бољи систем, требало би да размислимо да ли он личи на претходни и да ли се у нама накупило толико невоље да ни не очекујемо да ће се ишта десити, већ се мрштимо и једимо, тек само верујући да заслужујемо боље.

А вера је важна, нико то не пориче, но ‒ вера у себе, у снагу личног преображаја и у добро који ћемо приредити другоме. Ако се други не може чути, онда заправо још није потекла наша снага која ће променити свет, јер свет се ‒ истина ‒ никад и није мењао у свету.

Једино у себи самоме.