Небојша Бабић је независни новинар из Хрватске, који се бави претежно геополитичким темама и сарадник неколико несистемских портала у регији. Бабић има и свој, врло читан блог "Алтермејнстриминфо", на коме свакодневно објављује геополитичке коментаре.
Повода за овај разговор има много, па и превише, почев од руске Специјалне војне операције у Украјини, односно сукоба Русије са САД, преко рата на Блиском истоку, сукоба Израела и Ирана, све до Африке, која се убрзано деколонизује.
Ко је "разљутио руског медведа"? Шта се заправо дешава у Украјини?
Пре свега, поздрав свима онима који прате РТ Балкан и уредништву, уз похвалу за критике "Репортера без граница", који су службено прекорили власти у Србији зато што дозвољавају ширење "руске пропаганде", иако је декларативна улога ове организације да брани слободу говора свих новинара широм света.
Што се тиче питања ко је "разљутио руског медведа", лично сам уверен да код Владимира Путина осећај љутње не утиче на доношење политичких одлука, посебно не овако великих, као што је спровођење Специјалне војне операције. Али, дошло се до границе која се није смела прећи, то је истина. Чак и папа Бергољо, у мају 2022, говорио да је "НАТО залајао пред руским вратима".
Постоје кључни разлози који су довели до руског војног одговора. Први је савез Украјине и НАТО-а. Када је Трамп раскинуо уговор са Русијом о пројектилима кратког и средњег домета (ИНФ), споразум САД са Кијевом омогућио би да се такви пројектили распореде око Харкова, чиме би била матирана не само обрана Москве, већ и руски лансирни центри и војне базе иза Урала.
Русија не би имала времена да се одбрани. Њена нуклеарна тријада би се свела на "санирање штете", уместо на реципрочан одговор. То је, у војном смислу, пораз, којем неминовно следи капитулација.
Друго, Русија је осам година тражила да се проведу споразуми из Минска, како би заштитила руско и русофоно становништво Украјине. Кијев је овим споразумима куповао време да изгради јаку армију и да покрене напад на Донбас и, вероватно, Крим. То је познати модел "Ердутског споразума", кога је годинама хрватски премијер Пленковић нудио Порошенку, потом Зеленском, као "најбоље решење за интеграцију окупираних подручја".
Сада можемо да се запитамо да ли је премијер Пленковић био само НАТО курир на релацији Кијев–Загреб, и колико је то његова идеја, што је за расправу. Али, више није ни важно.
За одлуку о почетку Специјалне војне операције кључна су била два фактора: припрема за распоређивање америчких/НАТО пројектила у регији Харков. Други фактор је егзистенцијална претња руском и русофоном народу на југоистоку Украјине.
За други део питања, што се управо дешава у Украјини, могу да будем краћи. Руска је армија, након почетних грешака, пробила моћне прве линије, изграђене под Зеленским, али и "Порошенкове линије", дубље у позадини.
Физички је неутралисала већину елитне живе силе украјинске армије и уништила огроман део старог украјинског и новог НАТО арсенала. Ако је 2022. и 2023. напредовала стотињак метара, данас руска армије дневно продире километрима у степе бивше Украјине. Али, овде није у питању територија. Ради се о исцрпљивању НАТО-а. Украјина више нема економију, ни озбиљну војну производњу. У овој фази сведочимо исцрпљивању Севереноатлантске алијансе.
Са друге стране, бројни генерали НАТО-а тврде да национални арсенала готово испражњени, а финансије и економије ЕУ су у врло тешкој ситуацији. Колико дуго ће грађани ЕУ пристајати на одрицања због Украјине, то ћемо убрзо видети. Немачки и аустријски избори су показали да је људима доста рата и бацања новца у украјински бездан.
Грађани ЕУ више не желе да финансирају ни остале сулуде експерименте Европске комисије, као што је "зелена транзиција" или "стварање новог човека", небинарног, флуидног, или какав би већ требало да буде. Украјина је само полигон, на коме Русија слаби војни потенцијал НАТО-а, као и идеологију Колективног запада, коју не прихвата највећи део човечанства.
Изгледа да догађаји на Блиском истоку престижу један други. Да ли смо сада сви у рату?
Оно што тренутно гледамо на Блиском истоку јесте рат и сви смо делимично уплетени у тај рат. Али, за сада, без обзира на страшне патње Палестинаца, бомбардовање Газе и Бејрута, на одговор Ирана, још не можемо да говоримо да смо сви учесници рата. Пратио сам много расправа на ту тему, а нико, али баш нико, да се присети најважнијег детаља – Русије.
Петог августа, тада већ бивши министар обране Русије Шојгу, посећује Техеран и одгађа непосредни одговор Ирана на ликвидацију вође Хамаса у Техерану, што је, по дефиницији, представљало агресију. Помињало се у медијима да је Шојгу понудио оружје Ирану. Данас Иранци приказују видео с руским "искандером-М", наводно сa иранском модификацијом, који може да носи нуклеарну бојеву главу.
Али, оно што нико није поменуо и што је свима промакло: Путин је 18. септембра потписао Уговор о свеобухватном стратешком партнерству Руске Федерације и Исламске Републике Иран. Документ се може пронаћи на службеним страницама Кремља, а многи, очигледно, појма немају о чему се овде ради. Потом је руски премијер Мишустин одлетео у Техеран и дан после долази до великог напада Ирана на Израел. Да ли је то случајност? Не бих рекао.
Према документу кога је потписао Путин, Иран више није "пријатељска земља", "партнер", економски, или какав год, већ стратешки партнер у свим секторима, што значи и у војно-одбрамбеном. Тако да, барем за сада, без обзира на грозне сцене које гледамо и на обим непријатељстава између Израела и Палестинаца и Хезболаха, на израелске нападе на Сирију и ликвидацију научника, генерала и политичара у Техерану које спроводи Мосад, овај рат још није досегао интензитет који би могао да угрози читав свет. Сада све зависи о одговору Израела, да ли ће га бити и какав ће бити.
Углавном, сада иза Ирана, односно заједно са Ираном, службено стоји Русија, а Русија своја обећања не гази.
Многи навијају за Трампа на америчким изборима, али не треба заборавити његову изјаву да би одмах гађао иранска нуклеарна постројења. То није шала, баш као што је током прошлог мандата први декрет који је потписао био раскид нуклеарног споразума са Ираном. Мислим да, под овом америчком администрацијом, коју Бајден, узгред, уопште не води, неће бити глобалног сукоба на Блиском истоку. Међутим, уколико победи Трамп, морамо бити спремни на све. Иран ће бити прва мета.
У свету се формира, или је већ форимирана, "осовина отпора" америчкој хегемонији. Сада имамо три кључне глобалне силе – САД, Русију и Кину. Како видите будућност Европске уније? Каква ће бити судбина Европе?
Што се тиче "осовине отпора Колективном западу", она је, у великој мери, изграђена. Данас имамо велике организације као што су БРИКС, Евроазијску унију, Меркосур, Афричку унију, итд. У свим тим савезима су и Русија и Кина. Русија се одрекла совјетског извоза пролетерских револуција и не меша се у унутрашње послове других земаља, баш као и Кина.
Одговор на питање о будућности Европске уније лежи у чињеници да ЕУ ради све супротно томе. Већина у ЕУ уопште није задовољна. Овај блок функционише као некадашњи СССР. Централни комитет у Совјетском Савезу је био институција која је, одозго према доле, одлучивао о свему. То данас имамо и у ЕУ. Народи су фрустрирани таквом, накарадном "демократијом". То је мана коју ЕУ неће преживети, осим ако не постане конфедерација независних држава. У Европи не може постојати наддржава, која би створила "европску наднацију", јер то нису успели ни СССР, ни Аустро-Угарска, па чак ни Југославија.
Европски народи имају јаке патриотске, суверенистичке и националистичке, па чак и шовинистичке политичке фракције, које су део националних парламената. Нису исти Јобик у Мађарској и Орбанов Фидес, или "Златна зора" у Грчкој и остали евроскептици. Немачка има парадокс да су комунисти Саре Вагенкнехт ближи ставовима које заступа Алтернатива за Немачку (АфД), него такозвана десница (ЦДУ/ЦСУ). Све те контрадикције силом и батином под контролом држи Европска комисија, коју нико није бирао. Политичко „уређење“ сугерише тмурну будућност за ЕУ.
Друго, ЕУ је подручје ограниченог суверенитета, који данас, с обзиром да се већина света отела хегемонији САД, служи искључиво америчкој финанцијској олигархији. ЕУ шаље десетине и стотине милијарди америчком војно-индустријском комплексу, који потом "донира" оружје Кијеву.
Енергија је други сектор где су Американци чизмом стали за врат Европској унији. Тек када откупи све вишкове америчке нафте и плина, Брисел може да купује енергенте од арапских земаља, Нигерије, Алжира, итд.
Али, у идеолошком смислу, ЕУ жели да створи "новог човека", анационалног, без традиције, "окренутог будућности", "еколошки освештеног", што је просечном становнику или неразумљиво или одбојно. Људи су тиме фрустрирани. Тако се осећа већина становништва. На ово питање могу да одговорим реторичким питањем: може ли да опстане политички блок који велики део становништва отворено мрзи, а тек мали део, они који су део тог политичког апарата, је задовољан постојећим стањем?
Постоји једна ствар која је опасна у случају распада, а то су, како их Путин зове, "спиљски национализми". Јер, ако европски разлаз буду договарали Фидес, странка Марине Ле Пен, АфД и други, онда ћемо се разићи као Чеси и Словаци. Али, ако на врх избију Јобик, "Златна зора" и слични, онда ћемо се разићи као Југославија и СССР, две вишенационалне структуре, где је, након распада, букнуло на десетине што мањих оружаних сукоба, што правих ратова.
Оваква каква је, ЕУ нема будућност. Само је питање у коме смеру ћемо ићи током неминовних промена: према конфедерацији, према мирном разлазу, или ка рату свих против свих.
Шта се данас дешава у афричком Сахелу и у читавој Африци? И ту видимо исту шему: Русија је присутна углавном војно, Кина економски.
Африка је данас најдинамичнији континент. Ко је могао сањати да ће доћи тренутак да афричке вође дословце протерују Французе, њихове војнике и компаније и зову Русе да их заштите?
У сва та подручја, на позив локалних вођа, долазе Руси. За Москву су сви добродошли као партнери, изузев исламистичких милиција. Врло мало земаља у Африци и даље има марионетске прозападне владе, а тамо где и даље владају, то чине путем репресије.
Што се тиче поделе утицаја, Кина је годинама присутна у Африци, где је школовала локално становништво на кинеским свеучилиштима, изграђивала инфраструктуру, стварала средњу класу, подизала стандард, отварала фабрике и улагала у пољопривреду и руднике.
Са Кинезима увек имате ситуацију у којој сви добијају. Мислим да у Србији то добро знају, а штета је што је нама у Хрватској, осим Пељешког моста, забрањена сарадња с Кином, због наводно "малигног кинеског утицаја".
Што се Русије тиче, а то вреди и за Африку и за Србију, ова земља од 2015. проводи диверзификацију увоза, гради индустрије и шири пољопривреду. Москви за сада остаје врло мало простора да улаже у иностранство, за разлику од Кине. У Русији се у овом тренутку интензивно развија војна индустрија, а то је разлог зашто Руси нису економски толико присутни у Африци. Ипак, они имају добру сарадњу, што афричким земљама доноси повлашћене цена нафте и плина, повољне уговоре за нуклеарне електране и за куповину пољопривредних производа. Све то омогућава народима Африке да се отму од неоколонијалног јарма.
Наравно, Кини одговара руско војно присуство у Африци. Кинези су, осим тога, направили прву прекоморску војну базу у Џибутију. То је огроман војни комплекс, на стратешки важном месту, на самом Рогу Африке. Утицај Запада очигледно слаби а, с друге стране, јача сарадња афричких народа са Русијом и Кином. Кинези и Руси су присутни на различите начине, али им се интереси испреплићу и подударају, и ту нема сукоба.
Паралелно са тим, крећу и други процеси свргавања доларске монархије – САД.
Дедоларизација је процес постепеног укидања коришћења америчког долара као валуте у међународним трансакцијама, што се одвија од почетка 2010. године. Највећи подстицај том процесу дала је Кина, још у октобру 2013, када је службено најавила да ће то бити њена државна политика, која ће се спроводити у свим сферама.
Процес дедоларизације се нагло убрзао у другој половици 2014. године, што је био одговор Кине на хирове америчких законодаваца око усвајања буџета 2013, на амерички пројект избијања украјинске кризе, на покушај извођења "обојене револуције" у Хонгконгу и на неуспех западних земаља да ММФ преузме контролу над земљама у развоју. Стопа дедоларизације је импресивна. Од 2014, готово сваке недеље стижу вести о укидању кориштења долара у различитим земљама. Велике економије у успону, које нису подложне западном утицају, све више јачају улогу у тренутним глобалним финанцијским институцијама, којима доминирају САД и ЕУ.
Разлог за дедоларизацију је злоупотреба привилегованог положаја у глобалном финансијском систему. САД и земље Запада створиле су огромне спољне дугове, који не могу вратити, због чега су се окренуле масовном штампању новца, у оквиру такозваног квантитативног ублажавања (QЕ), чиме властиту инфлацију извозе у друге земље.
Кина је одлучила да стане томе на крај, а од 2015, када се лавина санкција обрушила на Русију, Москва је кренула у заједничку битку са Пекингом. До данас, за мање од једне деценије, трговина у доларима је пала са 80-90 одсто на садашњих 40 одсто. Ту су и билатерална плаћања у националним валутама, а списак земаља које данас тако тргују је предугачак да бих га цитирао. Многе земље све више купују злато и решавају се америчког дуга, кога су држале у државним вредносним папирима. Русија се решила целог портфеља. Кина је, са 1.300 милијарди смањила удео на 745 милијарди.
Пекинг више не жели да ризикује. То Америци ствара огроман проблем, јер мора да намири потраживања за камате, а оне се данас приближавају износу од 2.000 милијарди годишње. Све је више земаља које излазе из доларског система. САД то могу надокнадити само на штету преосталих вазала, а то су ЕУ, Јапан, Јужна Кореја, Аустралија, итд.
Колико дуго ће владе америчких "савезника" плаћати ово "пријатељство"? Саудијска Арабија и арапске земље су ове године напустиле 50 година стари споразум о петродолару, а то је огроман ударац за америчке финансије. Сада Арапи продају нафту коме хоће, за било коју валуту, а те валуте могу мењати за злато или за јуан у Шангају. Чињеница је да је глобална трговина у доларима пала на "јадних" 40 одсто, од чега је 10 одсто трговина САД, довољно говори.
Овај пад је импресиван, а за ФЕД и америчко министарство финансија катастрофалан, што се види по расту дуга, којег још силом продају вазалним државама.
Ако је на почетку процес дедоларизације био постепен, сада већ поприма стихијске размере, што се види по америчком националном дугу, који тренутно износи 35.683 милијарде долара. Године 2013. амерички дуг је износио 16.738 милијарди долара. Скоро сва трговина се проводила у доларима. Данас се овај процес ближи крају.
Што се тиче ЕУ, данас сведочимо слому евра само да спасимо ФЕД и САД. Због цензуре и медијске блокаде многи и даље верују у "америчко економско чудо". Али, Америка више није оно што је била 60-их година прошлог века, када је имала јаку средњу класу, економију и невероватно моћне финансије без икаквог дуга.
Тада су Американци радили и стварали. Сада им 80 одсто БДП-а одсто чине услуге, само 19 одсто је индустрија и грађевинарство и тек један одсто пољопривреда. Дедоларизација представља неизбежан процес, који су покренуле етаблираних силе, као што су Русија и Кина, арапски свет, Латинска Америка, а сада чак ни Африка не жели да плаћа "рекет" за комаде безвредног папира.