Данијел Пера за РТ Балкан: Трамп прави нову "дубоку државу", победа Русије је и победа Европе
Трамп спрема САД за нове сукобе, са Кином и Ираном, због којих ће, могуће је, заборавити на сукоб са Русијом. Али најважнији за САД је рат са Европом, која, уосталом, никад није била део Запада, каже италијански геополитичар
Италијански геополитичар Данијел Пера је аутор неколико запажених књига, попут "Од свете географије до геополитике", или "Украјина на мети: Историјска и геополитичка генеза Специјалне војне операције". Пера је и редовни сарадник италијанског часописа "Евроазија" и руског сајта "Геополитика".
За разлику од такозваних трамписта, који у Трампу виде бескомпромисног борца против "дубоке државе", Пера тврди да је улога новог америчког председника супротна: да обнови америчку "дубоку државу" и припреми САД за нову еру мултиполарности.
Трамп спрема САД за нове сукобе, са Кином и Ираном, због којих ће, могуће је, заборавити на сукоб са Русијом. Али, најважнији за САД је рат са Европом, која уосталом никад није била део Запада.
Амерички избори су завршени. Трамп и трампизам? Шта очекујете да ће Трампова победа донети Америци и свету?
Пре свега, морамо узети у обзир чињеницу да на Западу, који је под културном хегемонијом САД. Сваке четири године, хтели ми то или не, учествујемо у америчким председничким изборима и сваку пут наши медији говоре: "Ово је кључна прекретница у историји", "Демократија је у опасности", и тако даље.
У стварности, историја не функционише тако. На пример, процес коме присуствујемо, а то је еволуција ка мултиполарном систему, има веома старе корене. То је процес који се не може зауставити, већ само убрзати или успорити. У том погледу, избор Доналда Трампа, парадоксално, није акцелератор процеса. На шта тачно мислим? Главни циљ нове администрације је да омогући прелаз САД ка мултиполаризму како би оне задржале америчку глобалну хегемонију и моћ америчког долара. Треба узети у обзир да су главни напори мултиполарних сила – а то су Русија, Кина, Иран, и тако даље – сада усмерени на дедоларизацију и на изградњу мултивалутног глобалног система.
Сврха трампизма је изградња новог светског поретка; постлибералног, али ипак заснованог на америчком првенству. Другим речима, то је "конзервативна" верзија мултилатерализма администрације Обаме и Клинтона. Штавише, не треба да заборавимо да између америчких администрација увек постоји нека врста геополитичког континуитета. Трамп је припремио терен за рат у Украјини, са "Иницијативом три мора", проширењем присуства НАТО-а у Источној Европи, једностраним одбацивањем споразума са Ираном на Блиском истоку.
Током свог првог мандата, Трамп је систематски игнорисао права Палестинаца и наредио убиство иранског генерала Касема Сулејманија у Багдаду. То је била права полазна тачка овог "светског рата".
Што се тиче унутрашње политике, сведоци смо борбе унутар америчких олигархија: с једне стране, нафтне и високотехнолошке индустрије, која има интересе и у војном сектору, са друге стране, транснационалних финансија и старог војно-индустријског комплекса. Другим речима, то је покушај да се стара "дубока држава" замени другом, обновљеном "дубоком државом", при чему се задржава најважнији идеолошки хоризонт, који остаје "очигледна судбина САД".
Главни циљ нове америчке администрације је реиндустријализација САД.
У том контексту, требало да схватимо однос између Трампа и Илона Маска. Овај последњи је има велики, мегаломански его. Међутим, овај процес је започео годинама раније, за време Обамине администрације. Џозеф Бајден му је много помогао, захваљујући тоталном уништењу европске привреде и наметању за европске земље самоубилачког режима санкција против Русије.
Који су планови ове обновљене "дубоке државе", коју можемо звати и "Трамповом дубоком државом", за нове ратове? "Дубока држава" не може да живи без нових ратова. Рат у Украјини је за Запад очигледно изгубљен. Да ли би се на удару могао наћи Иран?
Нова америчка администрација већ ради на различитим фронтовима. С једне стране, они покушавају да успоре ескалацију на Блиском истоку, тако што остају у контакту са иранском амбасадом. Са друге стране, јасно је да ће се америчка стратегија фокусирати на обнављање доктрине масовног притиска на Техеран: више санкција, агресивнијих од оних које су већ спроведене, и прогресивно опкољавање Исламске Републике.
Дугорочно, не можемо искључити ни сукоб великих размера са Ираном, што зависи како ће реаговати Техеран. Нови напади су опција за кратки рок.
Међутим, Американци ће најпре покушати да пресеку канале који из Техерана воде у Либан преко Ирака и Сирије, са циљем да угасе капацитет такозване осовине отпора да нападне Израел. Коначни циљ је маргинализација Хезболаха у Либану.
У ту сврху, Трамп може да рачуна на Масада Боулоса: америчко-либанског милијардера, који је отац мужа Тифани Трамп, најмлађе Доналдове ћерке. Боулос је имао специфичну улогу у подршци Трамповој изборној кампањи. Захваљујући њему, Трамп је добио подршку арапско-америчке заједнице.
Али, Боулос је такође користан за промовисање Абрахамских споразума у Либану, што значи претварање Либана у протекторат Израела: још један корак ка преобликовању Блиског истока, како би се створио геополитички регион који ће бити зависан од тандема САД-Израел, што је стари пројекат неоконзервативаца.
То би им омогућило да промовишу "пут памука", који је геополитички пројекат супротан кинеском "Новим путем свиле". Другим речима, то је опет стара прича: Запад против Евроазије.
Очигледно је да нова администрација припрема припајање Газе и Западне обале Израелу.
Венс, Хегсет, Рубио, Рамсвами, Трамп и његова породица, са њиховим везама са јеврејским псеудо-култом Хабада Лубовича су ултрационисти, који ће до краја подржавати планове Нетанјахуа, Смотрича и Бен-Гвира.
Како оцењујете достигнућа руске Специјалне војне операције у Украјини? И шта би могло да промени одлука Бајденове администрације да "дозволи Кијеву да користи америчке ракете дугог домета АТАЦМС за удар дубоко у Русију", као што је објавио "Њујорк тајмс"?
Што се тиче територијалних добитака, Русија ослобађа Донбас и, у наредним месецима, према мом мишљењу, треба да убрза операције. Кијевски режим је у великим потешкоћама.
Међутим, за Русију, до сада још није постигнут прави циљ: стратешки пораз НАТО-а. Иначе, ово би била победа не само Русије. Европа би од стратешког пораза НАТО-а имала вишеструке користи. У ствари, док Русија преоријентише своју геополитичку перспективу ка истоку, коју је Сергеј Караганов назвао "Великом евроазијским пројектом", Европа и даље трпи притисак НАТО-а, што треба да задржи Европу у својеврсном геополитичком заточеништву. Сада је Европа сасвим усамљена. Нова Трампова администрација ће покренути отворени рат, и економски и политички, против Европе, а то је рат који је започела Бајденова администрација, што потврђује геополитички континуитет власти у САД.
Штавише, Европа је, увек захваљујући САД, имала "бриљантну" идеју да прекине европске везе са Русијом. Дакле, прави губитник је Европа. Пораз НАТО-а би требало да освести Европу, која треба да схвати ко јој је прави непријатељ.
Непријатељ је на Западу, а не на Истоку. Европа није Запад. Европа трпи окупацију Запада. С тим у вези, одлука САД да Кијеву дозволе да користи америчке ракете дугог домета је још једно поглавље рата Вашингтона против Европе: очајнички покушај да се рат продужи. Али, по мом мишљењу, то неће имати велики утицај на војну перспективу. Исту сврху имала је и операција НАТО-а и Кијева у Курској области. У том случају, постојала су три главна циља: Први је одвлачење пажње Русије од Донбаса, други давање Кијеву "полуге за преговоре", трећи напад на гасне путеве ка Европи.
Ову иницијативу, коју су углавном спонзорисали Британци, можемо сматрати тоталним неуспехом. Али, јасно је да се НАТО пре свега бори против европских интереса.
Постоји геополитички континуитет, без обзира ко је на власти у САД. За сада САД инсистирају на економском одвајању Запада од Кине. Да ли је у будућности могућ прави, врући рат са Кином?
Ово је интересантно питање, јер Трампова администрација сматра Тајван и савезником, који јој обезбеђује оружје и тако даље, и економским ривалом САД, посебно у погледу производње микрочипова и других високотехнолошких производа.
Истовремено, нови државни секретар Марко Рубио је радикални синофоб, чак и гори од Мајка Помпеа током првог Трамповог председничког мандата. Дакле, морамо разумети да САД није стало до мира на кинеским морима и да их није брига за Тајван. Још један сукоб је у њиховом интересу. Као што је Хенри Кисинџер једном рекао: "Бити непријатељ САД је опасно, али бити пријатељ је смртоносно". Украјина зна понешто о томе. Народ Тајвана то такође мора да разуме. Тајван треба да покуша да нађу начин да сарађују са Кином како би избегли сукоб.
Европа, рекли сте, није Запад. Постоји ли уопште Запад као јединствена цивилизација, осим "северноамеричког острва", које контролише своје вазале?
Када је реч о Западу желео бих да цитирам норвешког научника Глена Дизена који је једном рекао: "Запад је несрећа историје, заснована на необичној геоекономској структури која је у паду".
Такозвани Запад је изграђен на некој врсти секуларне религије, у којој можемо истовремено пронаћи принципе просветитељства и месијанска очекивања, која потичу из јудаизма и протестантизма. Ова псеудорелигија је идеолошка структура Запада и за хегемона је кључно да задржи свој примат. Спас увек долази из Америке. Пробуђена идеологија долази из Америке, њен противотров такође долази из Америке. То је зачарани круг.
Попут капитализма, који производи увек нове потребе, западна идеолошка структура производи и тезу и антитезу, али увек остаје у простору америчке "предестинације".
У том погледу, судбина Европе је чудна, јер је културолошки поробљена културом, која је рођена у отвореној супротности са европском, као што би рекао немачки правни теоретичар Карл Шмит.
