Матеуш Пискорски је пољски политиколог, који је основао је Европски центар за геополитичке анализе и странку Промена (Змијана) 2016. године. За пољске званичнике, реч је о "руском Тројанском коњу у Европи". Пискорски одбацује ове оптужбе као бесмислице. Како каже, његова странка је "странка обичних људи".
Пискорски је хапшен у "демократској Пољској", у мају 2016, непосредно пред самит НАТО-а. Заправо, странка Промена је, како тврди Пискорски, "странка мира" – она се залаже за економску сарадњу са Русијом и напуштање НАТО-а.
"Ми смо за излазак Пољске из НАТО-а, а Северноатлантски пакт је инструмент САД. Не желим да у европским земљама буду стационирани амерички војници. Желим да Европа наступа суверено на међународној сцени, и у војном смислу, а не да буде пуки инструмент САД", каже Пискорски.
Шта се дешава у Пољској данас? Споља гледано, изгледа да је читава Пољска оболела од русофобије. Да ли Пољска заиста жели рат са Русијом?
Русофобија је, још од раних 90-их, суштина пољске спољне политике. То је један од главних темеља идентитета Пољске у међународним односима.
Русофобија у Пољској почива на два основна извора: историјској огорчености, која извире из сложене историје пољско-руских односа у прошлости; други је деловање манипулативних инструмената, које је естаблишмент користио још од оснивања савременог пољског државног модела.
Манипулативни инструменти почивају на томе што постоји плодно тле у утицају пољске озлојеђености, емоцијама и историјским стереотипима. Ипак, не постоје поуздани извори ни подаци који показују стварни ниво русофобије у пољском друштву.
Имам утисак да су проблеми изазвани украјинском масовном имиграцијом последњих година довели до смањења нивоа русофобије. Нажалост, понављам, немамо довољно података, нити поузданих истраживања јавног мњења, која би то показала.
Рекли сте да је Црква у Пољској у дубокој кризи већ неколико деценија. Да ли је "материјализам Пољске цркве", "празнина у систему вредности", у основи дубоке пољске кризе?
То није само пољска криза. Мислим да су проблеми Пољске директно повезани са етиком и идентитетом који је, након пада Источног блока, гурнуо Пољску у загрљај Запада. У ствари, сматрам да су све земље источне и централне Европе постале жртве екстремно индивидуалистичког либерализма.
Нисам припадник Пољске католичке цркве, тако да, као спољни посматрач, могу само да приметим неке трендове. Према мом мишљењу, католицизам више није алтернатива за млађе генерације Пољака. Црква је у дубокој кризи, посебно зато што је свештенство покушало да директно утиче на политички живот земље, уместо да своју привлачност гради путем "меке моћи".
Према црквеним статистикама, неки региони Пољске напуштају верске обичаје и католичку цркву. У региону у коме сам ја рођен, а то је северозападни део Пољске, само 64 одсто људи себе сматра католицима, док је у југоисточним регионима та цифра већа и износи око 80 одсто. Ови подаци потичу из 2021. године и немају никакве везе са имиграцијом из Украјине.
Пољски буџет је, притом, један од најмилитаризованијих у Европи. Купује се, не питајући за цену, искључиво оружје произведено у САД.
Издаци за војску и оружје највећи су у савременој историји Пољске. Пољске власти су потписале уговоре углавном са америчким војно-индустријским комплексом, али постоје и уговори са Јужном Корејом (тенкови К2).
Пољска војска је практично разоружана, што је последица чињенице да смо већину наоружања послали у Кијев. Зато се Пољска сада изнова наоружава.
Међутим, вреди поменути да пољска влада купује углавном офанзивно оружје, а не и одбрамбено оружје – противракетне системе, дронове радиоелектронске системе, итд. Ови расходи доводе до буџетског дефицита и дубоке финансијске кризе.
Пољска гради зид и копа ровове према свом источном суседу, Белорусији, а то није баш најбољи рецепт за суживот. Пољска, Белорусија и Русија ће увек бити суседи. Зар није неопходно градити добре односе са њима? САД су прилично далеко.
Такозвани источни штит на границама са Белорусијом, Русијом, а можда, у будућности и са Украјином, један је од најскупљих пројеката пољске војске.
Ипак, као што смо видели током недавних сукоба, од Украјине до Блиског истока, ровови и бетонски бункери нису од користи у савременом рату, где ракете, авиони и дронови имају пресудну улогу. По мом мишљењу, а и према мишљењу неких војних стручњака, читава идеја је бескорисна и папрено скупа. Она кошта милијарде долара. Можда ћемо једног дана сазнати ко је зарадио за уговорима са пољском војском.
Имати добре односе са свим суседима, укључујући Руску Федерацију и Белорусију, требало би да буде нешто очигледно, а потреба за тим не треба да се објашњава.
САД су прилично далеко, али Вашингтон и Лондон, односно англосаксонска осовина, контролише пољску спољну и одбрамбену политику. Говоримо о Пољској: земљи која више није суверени субјект у међународним односима.
Шта очекујете од нове америчке администрације?
Очекујем озбиљне унутрашње противречности унутар нове администрације и "дубоке државе". Према мом мишљењу, Трампов повратак на власт био је могућ зато што је део "дубоке државе" и интересних група мислио да ће његова администрација бити кориснија за остваривање њихових циљева. Нова администрација укључује неке занимљиве људе на високим позицијама, попут Роберта Кенедија Млађег или Тулси Габард.
Ипак, песимиста сам, и то из очигледног разлога: интереси САД су у супротности са интересима континенталне Европе. Трамп ће, очигледно, користити различите методе у постизању америчких стратешких циљева, али ће наставити да следи главне смернице америчке политике. Уопште не верујем да ће његова администрација, као и структуре које стоје иза ње, прихватити да постану једна од неколико регионалних сила у мултиполарном свету. Напротив, они ће покушати да очувају америчку хегемонију.
Пољску нико не воли, то су ваше речи. Они само желе да зараде новац на пољским фобијама и да исуше пољски буџет.
Наравно, нико не воли Пољску. Мада се некоме свиђа пољска култура, филозофија, па, можда, чак и Пољаци. Али, то није битно у међународним односима, у којима постоје само интереси и геополитички пројекти.
Пољска политичка класа је одавно пристала да игра улогу оруђа англосаксонске осовине, односно Волстрита. Да би легитимисали своју политику, они користе и злоупотребљавају постојеће фобије.
И очигледно је да многи људи зарађују велико богатство због тренутног статуса Пољске.
Све је почело у Пољској, са синдикатом Солидарност, и митом о папи Војтили. Шта је са митом о папи Војтили у савременој Пољској, а где је сада Лех Валенса?
Према пољском папи назване су улице и тргови у сваком месту. Где год да погледате, видите Војтилине споменике. Наравно, он је део националне митологије, а његова фигура се користи за подршку разним политичким пројектима.
Али, млађим генерацијама је тога доста. За њих, то је врста масовног идиосинкратичног култа, иза кога стоји званична пропаганда. Оно што је занимљиво и прилично депресивно у вези са тим, јесте да се Црква и владајућа класа сећају Војтиле на веома селективан начин. На пример, нико се не сећа његових критика агресије САД на Ирак, као што су сви заборавили и на његова изразито негативна мишљења о неолибералном капитализму. Пољски папа је постао симбол лишен сваког значења и било какве значајне поруке.
Прошли пут сам срео Леха Валенсу пре две године. Он је прилично стар, али упркос томе, он, понекад, износи занимљива мишљења. Наравно, и он има сопствена ограничења.
И, оно што је веома важно: учествовао је у унутрашњим политичким сукобима и размирицама, због чега је изгубио део кредибилитета за велики део пољског становништва. Било како било, мислим да би Валенса могао да нам исприча неке занимљиве ствари, посебно када је реч о историји Пољске у последњих пола века.
Када ће се коначно променити ствари у Пољској?
Када се САД политички, војно и стратешки повуку из Европе. Тада ће Пољска постати земља способна да ефикасно маневрише у мултиполарном свету и да изгради праве односе, не само са својим суседима, већ и са свим суперсилама, које ће бити заинтересоване за узајамно корисне односе.
Надам се да ће сукоб у Украјини означити крај америчке доминације на нашем континенту и омогућити Пољској да постане више суверена и више поштована у међународним односима.