Елена Фриц је правник, публициста и посланица Бундестага из редова Алтернативе за Немачку (АфД) у Баварској, која редовно објављује анализе о спољним и геополитичким питањима у немачким као и међународним публикацијама.
Фрицова се залаже за јачање националног суверенитета и за излазак Немачке из Европске уније.
Сада постаје очигледно да Европска унија ускоро може да постане историја. Што се тиче преговора између Москве и Вашингтона, сматра Фрицова, они означавају истинску геполитичку прекретницу. То је, између осталог, последица политике Брисела, која је ЕУ претворила у америчког вазала. Зато је утицај и Брисела и Берлина у овим преговорима реално нула.
Иначе, Елена Фриц је рођена у Русији, а у Немачку је дошла пре више од две деценије. У АфД-у је задужена за спољне послове и одбрамбену политику.
Отпочела је тајна дипломатија између Русије и САД, написали сте у једном чланку. Специјални изасланик америчког председника Стив Виткоф изјавио је да Трамп очекује да ће сукоб у Украјини бити решен у року од неколико недеља. Шта ви очекујете од преговора Москве и Вашингтона?
Садашњи преговори Москве и Вашингтона означавају истинску геополитичку прекретницу. После година ескалације под Бајденовом администрацијом, и после бескомпромисне реторике западних елита, сада се дешава прагматична промена. Трамп и САД признају да се сукоб у Украјини не може наставити на неодређено време, поготово без угрожавања сопствених стратешких и економских интереса.
Шта то конкретно значи?
Прво: САД су схватиле да је тотални пораз Русије нереалан. Територијална питања, посебно будућност Запорожја и других некадашњих украјинских територија, јесте део преговора. Кијев и даље инсистира на својим максималистичким захтевима, али Вашингтон се удаљио са првобитне позиције и више не захтева повратак ових територија.
Друго: геополитички утицај ЕУ у овим преговорима је заправо нула. Ни Брисел, а ни Берлин у томе не играју никакву улогу, јер никада нису развили независну дипломатију, већ су се позиционирали као вазали америчке политике моћи. То је цена кратковиде политике, која је подредила европске економске и безбедносне интересе трансатлантском диктату.
Треће: Москва у ове преговоре улази са позиције снаге. Москва је увек истицала да је прекид ватре, без дугорочних безбедносних гаранција за Русију, бесмислен. Ово укључује прекид западних испорука оружја и стварне гаранције да се Кијев више неће користити у антируске сврхе.
Чињеница да САД сада разматрају постизање мира са Русијом без присуства мировних трупа, а то је идеја коју је Русија категорички одбацила, указује на нове могућности.
Дакле, шта можемо очекивати? Ако Трамп доследно следи курс који је најавио, то би могао да буде почетак истинског мировног процеса. Без ЕУ, без Зеленског и без глобалистичких елита, које су подстицале овај рат. Више није питање да ли ће Украјина морати да направи територијалне уступке, већ само у којој мери.
Следеће недеље ће открити да ли ће прагматични реализам нове америчке администрације моћи да савлада тврдолинијаше у својим редовима. Међутим, једно је јасно: Русија и САД постављају правила игре. ЕУ се повукла из релевантне дипломатије, са економским и политичким последицама са којим ће још дуго морати да се носи.
Урсула фон дер Лајен, према вашим речима, "врховни командант из Брисела", сада говори о наоружавању ЕУ против Русије, вредном 800 милијарди евра. Да ли је то оствариво или је у питању још једна европска утопија?
Према мом мишљењу, предлог Урсуле фон дер Лајен од 800 милијарди евра за европско наоружање није реалан. Овај план, још једном, показује да се Европа ослања на краткорочне и углавном симболичне мере, уместо на развијање одрживе и независне стратегије одбране.
Основна мана ове идеје је то што она само има за циљ да повећа војни капацитет Европе, али без стварања стварне војне аутономије. Предлог да се у Украјини стационира 30.000 европских војника можда изгледа као да доприноси регионалној стабилности, али у стварности то је још један корак ка све већем централизовању одбрамбене политике, која угрожава суверенитет чланица ЕУ.
Штавише, њен предлог је финансијски неодржив. Остаје нејасно како би државе чланице могле да прикупе тако велику суму. При том, не постоје ни механизми за надзор и ефикасно коришћење ових средстава. Овај новац би било боље уложити у проширење националне одбрамбене способности, а не у централизовану бирократску структуру ЕУ.
АфД одбацује идеју о европској војсци. Таква војска би заправо ограничила независност националних држава у безбедности и јачање централне контроле, и лишила суверене државе Европе способности да се бране и доносе независне одлуке.
Европа мора да се усредсреди на јачање националних одбрамбених капацитета и на изградњу војне независности, на основу сарадње суверених држава. Фонд од 800 милијарди евра није решење за изазове са којима се суочава Европа. То је скуп и неефикасан покушај стварања само симболичне снаге, али без стварних промена.
Мађарски премијер Виктор Орбан изнео је своје захтеве еврократама из Брисела. Шта садрже Орбанови захтеви Европској унији?
Орбан је представио веома опсежну листу захтева Европској унији, којима позива на фундаментално престројавање Уније. Он се залаже за Европу суверених нација, у којој би се суверенитет вратио државама чланицама. Основни Орбанов захтев је укидање бриселских диктата, који чланицама ЕУ одузима суверенитет.
У захтеве Орбана спада и одбацивање миграционе политике ЕУ, које сматра штетним по национални идентитет и безбедност држава чланица. Он се противи и родним идеологијама и финансијској подршци ЕУ Украјини. За њега, ЕУ представља апарат моћи, у коме доминирају транснационални, глобалистички интереси, које он сматра неспојивим са вредностима суверених држава.
У ствари, Орбан позива ЕУ да се врати својој првобитној улози координационог центра суверених држава, уместо што се меша у унутрашње ствари држава.
Он, такође, наглашава важност европског хришћанског наслеђа, јер је ЕУ угрожена интересима елита, које се залажу за глобалистичку агенду. Његова визија није само политичка стратегија. Он доводи у питање постојање ЕУ у садашњем облику и тражи радикалну трансформацију, која би дала већу слободу националним државама.
Из моје перспективе, ови Орбанови захтеви су апсолутно оправдани. Грађани Европе нису слепи и зато расте отпор према Бриселу. У гласачким кабинама, на улицама и у парламентима, формира се све снажнија опозиција централистичком систему ЕУ.
Орбан је одбио да се придружи томе и утицај његових ставова ће само расти. Постаје очигледно да ЕУ ускоро може да постане историја. Шта ће потом уследити, зависи од тога да ли ће националне државе пронаћи снаге да поврате свој суверенитет, или да ли ће глобалисти учинити још један последњи притисак на наметање њихове визије централизоване супер-државе. Једно је сигурно: битка је почела и неће се завршити тихо.
У Србији је протеклих дана покушана, како су је власти назвале, нова "обојена револуција", баш као у Мађарској, Словачкој, Грузији... Како изгледа, без успеха. Трн у оку бирократије у Бриселу је и председник Републике Српске Милорад Додик, кога једноставно треба уклонити.
Развој догађаја у Европи показује да су демократски процеси све више под притиском уколико се резултати избора не поклапају са очекивањима бриселске бирократије. У Немачкој постоје већ јасне тенденције да се нежељени изборни исходи не само делегитимишу, већ се и активно спречавају, било клеветањем опозиционих партија, правним маневрима или чак директним интервенцијама у изборне процесе.
Били смо сведоци како је демократски изабран премијер у Тирингији био приморан да поднесе оставку под притиском Берлина и Брисела. Видимо и како се понашају обавештајне службе, које покушавају да систематски надгледају и ограничавају највећу опозициону странку (АфД). И видимо како се политика, медији и такозвано цивилно друштво све више преплићу, како би манипулисали јавним мњењем.
Права опасност се појављује када се ове стратегије ускладе са све више централизованом политиком ЕУ. Брисел већ дуго полаже право да утиче на националне одлуке и врши огроман притисак на суверене државе.
Мађарска, Словачка и Република Српска су очигледни примери где су демократски изабране владе клеветане, санкционисане, или су им претили уклањањем.
Немачка је формално још увек уставна држава, али се поставља питање колико дуго. Ако се изборни резултати прихватају само када су у корист неких странака, онда је демократија само фасада. Наредне године ће показати да ли Немачка иде овим путем или су њени грађани спремни да им се одупру.