Председнички избори у САД и Глобална већина: Две парадигме истог царства

Уочи председничких избора у Сједињеним Америчким Државама порука главних западних медија Глобалном југу и Истоку је директна: Доналд Трамп, својевремени председник САД и кандидат Републиканске странке, представља претњу демократији у САД, као и интересима Глобалне већине; Камала Харис, садашња председница, и демократе чија је представница, можда имају недостатака, али алтернатива – додатне четири године Трампове владавине – још је гора.

Према овој тврдњи су у већини човечанства сумњичави. Обе партије царства, демократска и републиканска, залажу се за експанзионистички империјализам који је снагом оружја проширио корпоративну хегемонију САД. Мобилисале су идеологију мисионарске демократије, или ширење еванђеља западног политичког система по ономе што сматрају заосталим незападним светом, како би легитимисале ширење империје.

После Другог светског рата САД су заједно са сателитским савезницима укључене у огроман број ратова. Према непотпуним статистикама, између 1945. и 2001. године, од 248 оружаних сукоба у 153 региона света, САД су покренуле чак 201. Поред директног ратовања, САД су се мешале у унутрашње послове страних земаља, подржавајући ратове туђим телима, пружајући оружје и муницију, обучавајући антивладине оружане снаге, узастопно подстицале побуне и пучеве у низу држава…

У марту 2021. је америчка антиратна група Коуд Пинк објавила да су САД и савезници узастопно бомбардовали друге земље после напада 11. септембра 2001, бацајући у просеку више од 40 бомби дневно. У студији познатог Универзитета Браун у Провиденсу, Роуд Ајленд, процењено је да су током последњих 20 година САД – ослањајући се на преко 750 војних база широм света и више билиона долара издатака – довеле до "4,5 милиона смртних случајева и расељавања 38-60 милиона људи".

Уобичајено је да се мисли како Демократска странка има "мултилатералнији" приступ светској заједници. Како је уложила више напора него републиканци да би Уједињене нације и НАТО стајали иза империјалних авантура Вашингтона. Такође, да су подстакли Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светску банку да преузму водећу улогу у обезбеђивању економске дисциплине у земљама Глобалног југа.

Но, само је једна демократска чланица Конгреса гласала против резолуције за одобравање инвазије на Авганистан 2001. Упркос недостатку доказа да је Садам Хусеин поседовао нуклеарно оружје, већина демократских сенатора гласала је за учешће америчких трупа у инвазији на Ирак 2003. Управо је демократски председник Барак Обама водио кампању која је, грубо кршећи принцип националног суверенитета, срушила владу Моамера ел Гадафија у Либији 2011, и од тада анархија влада у тој земљи.

Тако су разлике у стилу двеју главних политичких странака у САД безначајне и маргиналне у поређењу са последицама које изазивају. Основ двостраначког консензуса америчке елите – продемократске трговинске и финансијске, а ближе републиканцима индустријске и војне – јесте ширење и одржавање "либералног" царства кроз слободну трговину и кретање капитала. То је поредак који је, упркос понекад узајамним жестоким свађама, представљен привидом политичког мултилатерализма, легитимисан економском идеологијом глобализације и причама о либералној демократији. Све то штити западни војни савез, у чијем је средишту моћ САД.

Упућени и у САД сматрају да су председнички избори 5. новембра у ствари две парадигме царства. Једна од њих, оличена у двојцу Камала Харис – потпредседнички кандидат Тим Валц, стара је демократско/републиканска експанзионистичка визија царства која настоји да свет учини сигурним за амерички капитал и хегемонију. Супротно гледиште Доналда Трампа и његовог потпредседничког кандидата Џејмса Дејвида Венса сматра да се царство претерано протегло и заговара "агресивну одбрамбену" позицију погоднију за суперсилу у заласку.

Трампова анти-мултилатерална реторика "Америка изнад свега" и наводно мултилатерални слоган Харисове (и одлазећег Бајдена) "Америка се вратила" не делују на Глобалном југу као веома различите. И Републиканска и Демократска партија нападају међународно право и институције (и њихове представнике) када нису у складу са интересима САД. Империјализам је и даље на дневном реду и обе парадигме наносе штету интересима 85 одсто светског становништва.

Упућени сматрају како садашње вођство демократа настоји да савезничке иницијативе на линији НАТО остану главно средство за присиљавање и дисциплиновање земаља Глобалног југа. Џо Бајден је пружио свеобухватну подршку Израелу, кога и бескомпромисни републиканци сматрају јединим поузданим савезником на Блиском истоку; следи политику изолације Русије коју је водио републиканац Џорџ Буш млађи подржавајући Украјину од раних 2000-тих; ојачао је НАТО после Трампа који је поткопао морал америчких савезника; проширио је сферу утицаја алијансе на Пацифик и приступио потпуном обуздавању Кине…

У међувремену, све више људи који су играли кључне спољнополитичке улоге у претходним републиканским администрацијама дају подршку демократском кандидату Харисовој. Чињеница да демократска елита сада има монопол над заговарањем експанзионистичког империјализма у потпуности је представљена током уводног говора Харисове на страначкој националној конвенцији 23. августа. Тада је оптужила Трампа да се одрекао америчког глобалног лидерства, настојао да се одрекне НАТО-а, те охрабрио "Путина да нападне наше савезнике".

Харисова је одбила да удовољи прилично скромном захтеву да пропалестинском демократи обезбеди говор на конвенцији. Но, гарантовала је да ће оружане снаге САД бити "најсмртоноснија борбена сила на свету" и обавезала се да ће "Америка, а не Кина, победити у надметању у 21. веку".

С друге стране, уколико Трамп буде поново изабран, очекује се да се САД одрекну глобалног управљања и заузму националистичкији приступ. Антиглобалисти и Трамп као њихов представник негативно гледају на зелену енергију, повећање улоге међународних организација, посебно УН и Светске здравствене организације, оптужујући их за служење интересима Кине. Трамп ће вероватно наставити да врши притисак на Кину "бичем", јачањем војне сарадње са Индијом, Вијетнамом, Филипинима и Јапаном који имају нерешене територијалне и друге захтеве према Кини.

С обзиром на континуитет у спољној политици САД последњих деценија, стручњаци из Глобалне већине не очекују велике промене у односима Вашингтона са њиховим земљама, без обзира на то ко ће бити изабран 5. новембра. САД ће вероватно наставити да усредсређују своје напоре на супротстављање Кини и подстицање манихејског погледа на свет – "Запад против Истока", "демократија против аутократије".

Многи на Глобалном југу виде поделу света више по принципу "Глобални север против Глобалног југа". Ово гледиште заснива се на дугогодишњој и укорењеној неједнакости која дели западне силе на једној, и већину светског становништва на другој страни.

Вреди напоменути да израз "Глобални југ и исток" – посебно Индија, Кина, Африка – не значи да се земље на које се овај појам примењује залажу за јединствени фронт против САД и ентитета Глобалног севера. Унутар Глобалне већине постоји довољно контроверзи које САД користе за одржавање зависног положаја "југа" као јефтине производне базе, добављача ресурса сировина и одлива мозгова.

Историјски гледано, Глобални север – илити Колективни запад – агресивно потискује иницијативе Глобалног југа чији је циљ стварање уравнотеженијег и равноправнијег међународног система. Многи на Глобалном југу не виде велику разлику између Трампа и Харисове када се ради о подршци проблемима земаља у развоју. Поступци обе администрације углавном се сматрају реторичким и симболичким.

У том контексту, многи лидери земаља Глобалног југа више се не ослањају на САД у реформи глобалног управљања. Они траже нова партнерства и алтернативне мултилатералне форуме попут БРИКС-а који им могу помоћи да се залажу за властите интересе и обезбеде међународно финансирање за развој и борбу против климатских промена. 

За већи део земаља Глобалног југа, америчка спољна политика и њено формирање модерног међународног поретка обележени су двоструким стандардима и континуитетом, осигуравајући доминацију Запада по сваку цену, без обзира на то ко је у Белој кући. У средишту ове доминације је оно што естаблишмент у САД назива "поредак заснован на правилима".

Супротно конвенционалном размишљању на Западу, Глобална већина настоји да промовише универзализам међународних норми. Са живим сећањем на историју европског колонијализма, на Глобалном југу наглашавају потребу за правичним системом који би заиста узео у обзир њихове перспективе и тежње.

То је различито од "поретка заснованог на правилима" који мањина намеће већини. Тим пре што на Западу често игноришу ова правила када су примењива на њихове поступке.

Глобални југ добро разуме двоструке стандарде и прикривене критеријуме својствене таквом поретку. Примећује се како се САД лако позивају на међународно право како би ускратиле легитимитет учешћу Русије у рату у Украјини, а затим намерно подривају или нападају исте законе бранећи властите инвазије, окупације и израелске ратне злочине.

Као резултат тога, многи у арапском свету сада на САД гледају као на највећу претњу стабилности и безбедности. Скоро 94 одсто арапског света не одобрава Бајденову снажну одбрану крајње десничарске и најекстремистичкије владе у Израелу и њено наоружавање док она чини масовно насиље у Гази. Због спољне политике на Блиском истоку САД су у опасности да изгубе Глобални југ.

Стајање САД и НАТО уз режим у Кијеву под слоганом "са нама или против нас", осуда и увођење санкција Русији, додатно је поларизовала велики део човечанства који не жели да заузме било коју страну. Такав став многих земаља одражава њихово растуће — и обједињујуће - одбијање да буду присиљене на хаос, док се усредсређују на властите приоритете.

У 2024. је човечанство у почетној фази мултилатерализма. Хитна је потреба за реформом институција насталих 1944. године – ММФ, Светске банке и система управљања како би они транспарентно и праведно служили савременом мултиполарном свету. До сада је владала двостраначка посвећеност Вашингтона коришћењу таквих међународних институција за промоцију геополитичких интереса САД.

У међувремену, земље Глобалне већине стварају стратешка мини партнерства, успостављају нове трговинске и валутне везе, уводе савремене технологије и медијске стратегије. Појављују се нови лидери: Кина са својом амбициозном политиком; постојаност Русије изоловане од Запада; Индија, оријентисана на дипломатију, многи регионални центри моћи као што су Индонезија, Иран, Пакистан, Нигерија... Живот буја и после избора у САД.